“Šaneri iz Čačka objavili su osmrtnicu Armaniju na srpskom i talijanskom. Ekipa se potpisala na ćirilici.
Ta me priča vratila u moje četrdesete. Tada sam od rečkih šanera kupila dva Armanijeva sakoa. Udala sam se u njegovom crnom odelu.
Lik mi je dao popust jer je na njemu još bila zujalica. Obilazila sam rečke dućane, prodavačice mi nisu htele ili nisu mogle skinuti zujalicu. Udala sam se s njom na gu**ici.
Naš prijatelj je tada kao sudija okružnog suda trebao položiti zakletvu u Zagrebu.
Nije baš bio pri lovi. Bio nam je drag pa smo mu kupili Armani odelo. Gledali smo direktan prenos iz Sabora. Vrištala sam od smeha dok se naš sudija domovini zaklinjao na poštenje, od pete do glave odeven u ukradenu odeću i obuću.
Foto: ATA Images / Antonio Ahel
“Zašto se smeješ”, pitao me muž, “sudija i lopovi istom se bogu mole.” Naš prijatelj nije bio lopov ali je u onoj ekipi verovatno bio jedini pošten. Danas počiva u miru. Možda je i njemu sveti Petar rekao ono što ovih dana govori na forvarduši kad pred vratima raja ugleda upravo pristiglog gospodina koji mu govori: “Petre, imaš divno odelo.” Petar odgovara: “Armani.”
Odlučila sam, pred lopinu svetog Petra neću stati u Armaniju.
Muž mi je pokazao najnovije modele pidžama Lidl. Sveti Petar je zadnja osoba koju želim impresionirati.
Ne pada mi na kraj pameti u raju, među svim onim dosadnjakovićima, šetati Armanija.
I sakoe i odelo ostavit ću unuci. Možda će ona jednog dana u Armaniju položiti zakletvu kao predsednica Lijepe naše.
Zašto ne bi? Kad se udaš moraš na sebi imat nešto staro, kad uđeš u hrvatsku politiku definitivno moraš pri sebi imat nešto ukradeno.”
