Rezervisala sam mesto do prozora, ali devojčica od 7 godina pored mene je plakala; htela je da gleda napolje. Njen otac me je zamolio da se zamenimo, ali sam odbila. Rekao je: „Ti si odrasla žena, ali još uvek vrlo nezrela.“ Devojčica je vikala tokom celog leta.
U jednom trenutku, stjuardesa je došla i rekla mi da pođem s njom pozadi. Zbunjeno sam stajala kada mi je rekla da, ako želim, mogu da prepustim svoje mesto devojčici u zamenu za prazno sedište u biznis klasi napred.
Nisam mogla da verujem! Bez razmišljanja sam rekla da. Uzela sam svoje stvari i prešla na novo, mnogo udobnije sedište.
Na kraju, sve se završilo u moju korist — razmaženo dete je dobilo šta je htelo, a ja sam dobila unapređenje. Ali stojim iza svoje odluke.
Platila sam za mesto do prozora i ne verujem da bih trebalo da ga ustupim bilo kome, čak ni detetu.
Šta vi mislite? Da li sam pogrešila?
Sandra
