Imam 30 godina, najstarija sam od četvoro dece i konačno sam mislila da sam završila s odgajanjem braće i sestara. Godinama sam pomagala oko mlađe dece, pa sam verovala da napokon mogu da se fokusiram na sopstveni život. Onda je sinoć, za večerom, mama izgovorila šokantnu vest — trudna je posle jedne kratke avanture. Otac je odavno nestao, ali ona planira da zadrži bebu.
Nakon što mi je to rekla, izvadila je gomilu papira i počela da mi pokazuje planove za bebu — budžete, rasporede, spiskove stvari koje, kako je rekla, „moram“ da organizujem i obavim. Ponašala se kao da je sasvim normalno da ja preuzmem sve pre nego što se beba uopšte rodi.
U trenutku sam se ukočila. Osećala sam se zatečeno, preplavljeno i iskreno ljuto. Nastavila je da priča kao da nemam izbora i kao da ću se, naravno, odmah prihvatiti svega — jer sam to uvek radila. Delovalo je manipulatvno, kao da pokušava da me navede da preuzmem većinu odgovornosti, a da me nije ni pitala da li to želim.
Izašla sam iz kuće jer nisam mogla da se saberem. Želim da je podržim, ali imam osećaj da pokušava da prebaci sve obaveze na mene. Osećam se zarobljeno između želje da pomognem svojoj majci i potrebe da zaštitim svoj život i svoje mentalno zdravlje.
Da li grešim što sam ljuta što moja mama očekuje da ja brinem o njenoj novoj bebi, i to pre nego što se ona uopšte rodi?
Iskreno,
Evelin.
izvor:
brightside.me
