Otac naterao slepu ćerku da se uda za siromašnog prosca, gledao je kao teret: Kada je shvatila ko joj je muž, život joj se pretvorio u bajku

U jednoj od najzabačenijih provincija Italije, u vreme kada se život merio odmerenim hodom konja i šapatom vetra u čempresima, živela je mlada devojka po imenu Elijana. Od rođenja, njen svet je bio lišen boje i svetlosti, ali ispunjen zvucima i osećajima: šuštanjem lišća napolju, mirisom sveže pečenog hleba koji se širio iz kuhinje i hladnim, ravnodušnim glasom njenog oca. Nikada nije videla lica svojih starijih sestara, Ane i Marije, ali je jasno čula njihov podsmešljivi smeh i šapat dok su se, obučene i lepe, spremale za još jedan bal.

Elijanina majka, ljubazna i nežna žena čija je slika u devojčinom sećanju bila nejasna poput daleke melodije, preminula je pre mnogo godina. Od tada, kuća je postala prelep, ali hladan kavez za Elijanu. Njena jedina uteha bila je stara Biblija sa ispupčenim slovima, poklon lokalnog sveštenika, čiji su očevi prsti naučili da dešifruju tajne poruke skrivene unutra. Dugo je sedela u svojoj sobi, osluškujući život iza zida, život u kome nije imala mesta.

Jednog jutra, baš kada je sunce počelo da pozlaćuje vrhove drveća, sinjor Vinčenco je ušao u njenu sobu bez kucanja. Vazduh se odmah ispunio teškim mirisom njegove kolonjske vode i neiskazanom pretnjom.

„Jedan siromašan momak te prosi. Spakuj stvari, jer ti je sutra venčanje“, rekao je odsečno, kao da donosi presudu.

Elijanino srce se steglo u hladnu grudvu. Osetila je kako joj pod izmiče ispod nogu.

„Udata?“ šapnula je, a glas joj je zvučao čudno. „Ali… ja ga čak ni ne poznajem. Ko je on?“

„Skitnica traži posao sa skraćenim radnim vremenom pored crkvene ograde“, stigao je hladan, bezličan odgovor. „On je bez novca, ti si slep. Skoro ste jednaki.“

Okrenuo se i izašao, ostavljajući je samu, očaj je preplavio. Suze, vrele i gorke, kotrljale su joj se niz obraze, ali nije bilo nikoga da ih obriše. Prvi put je tako jako i bolno osetila svoju beskorisnost.

Ceremonija je bila kratka i tužna, poput brzoplete sahrane. Elijana nije mogla da vidi lice čoveka koji je stajao pored nje, nije čula ništa u njegovom glasu osim tihe, rezervisane odlučnosti. Njen otac je grubo stavio njenu ruku u strančevu i oboje ih izgurao napolje kroz kapiju, kao da čisti smeće.

„Evo, uzmi svoj teret. I ne vraćaj se“, doviknuo je za njom.

Mladić se zvao Lorenco. Tiho ju je vodio prašnjavim putem iz sela. Njegova ruka je bila čvrsta i pouzdana, korak spor, prateći njen nesiguran hod. Dugo su hodali dok nisu stigli do male, trošne kuće na samom rubu imanja. Unutra je miris starog drveta, divljeg bilja i dima ispunjavao vazduh.

„Ne mogu ti ponuditi bogatstvo“, tiho reče Lorenco, obraćajući joj se prvi put direktno. „Ali ovde ćeš naći mir. Obećavam.“

Elijana se spustila na tvrdu slamnatu prostirku, osećajući kako joj jeza prolazi kroz telo. Činilo se da je sudbina konačno zalupila vrata za njom, ostavljajući je u potpunom mraku i siromaštvu. Ali nešto neverovatno se dogodilo te večeri. Lorenco je pripremio jednostavan obrok, poslužio joj šolju vrućeg biljnog čaja i smestio se na pragu, pokrivajući je svojim jedinim toplim ogrtačem. Nije ćutao, kao što je očekivala. Postavljao je pitanja. U kojim je pričama uživala? O čemu je sanjala u tišini svoje sobe? Šta joj je donosilo utehu?

Niko je nikada nije pitao tako nešto. U početku je odgovarala kratko, kroz unutrašnji zid straha i nepoverenja. Ali njegov glas je bio smiren i tih, a reči tako iskrene, da je zid postepeno počeo da se ruši.

 Dani, slični jedan drugom, počeli su da se spajaju u nedelje ispunjene novim značenjem. Svakog jutra, Lorenco ju je vodio do potoka i umesto da jednostavno kaže „ovde ima vode“, opisivao je kako se sunce igra na površini, pretvarajući je u hiljadu blistavih dijamanata, kako vrbe savijaju svoje duge grane ka zemlji, a ptice se kupaju u plićaku. Pevao je drevne pesme dok je obavljao kućne poslove, a uveče je pričao legende o dalekim sazvežđima i morima kojima su plovili brodovi sa grimiznim jedrima. Elijana je počela da se smeje. U početku tiho i oklevajući, zatim sve češće i slobodnije. Njeno srce, zaleđeno ogorčenošću i usamljenošću, počelo je da se topi, a kroz pukotine se pojavila čudna, nova klica – nada. A onda nešto više. U ovoj siromašnoj, ali toploj kući, iznenada je shvatila da se zaljubljuje.

Ona sama nije bila više bespomoćna. Njeni prsti, vitki i osetljivi, naučili su da vide više od mnogih očiju. Mogla je da razlikuje jednu tkaninu od druge po najsuptilnijoj hrapavosti i da po mirisu odredi koja je biljka potrebna za večeru, a koja za lečenje. Sada je srećno vodila njihovo skromno domaćinstvo: pekla hleb, krpila Lorencovu odeću, pronalazila i najmanje pukotine na njegovim jednostavnim košuljama.

Jedne večeri, sedeći pored pucketajućeg kamina, dodirnula mu je ruku.

— Jesi li oduvek bio sam? Jesi li oduvek živeo tako… jednostavno?

Lorenco je trenutak zaćutao, a u tišini se čulo samo pucketanje trupaca.

„Ne“, tiho je odgovorio. „Ne uvek.“

Nije rekao ništa više, a Elijana nije insistirala, poštujući njegovu tišinu.

Jednog dana, odlučila je da sama ode na pijacu. Lorenco joj je detaljno opisao rutu, a ona, oslanjajući se na svoje fenomenalno pamćenje i sluh, samouvereno je pratila poznatu stazu. Ali na pola puta, gruba ruka ju je zgrabila za lakat.

„Slepa vrano“, siktnu poznati, otrovni glas. Bila je to njena sestra, Ana. „Da li još uvek šepaš kroz ovaj svet? Još uvek se pretvaraš da si žena skitnice?“

Elijana se ispravila, pokušavajući da sakrije drhtanje u kolenima.

„Ja sam tamo gde mi je srce“, rekla je što je čvršće mogla.

Ana je frknula, a njen smeh je zvučao kao struganje stakla.

— Tvoje srce? Ti čak ni ne znaš ko je ovaj čovek zapravo! On je izopštenik. Mrlja na ugledu naše porodice. Priča se da je begunac.

Nagnula se bliže, njen šapat je sekao Elijanu poput otrovne oštrice.

„Mogli bi ga uhvatiti svakog trenutka. I tebe zajedno sa njim. Razmisli o tome.“

Elijana je ostatak dana provela u zabrinutosti. Kada se Lorenco vratio kući, dočekala ga je ne večerom, već pitanjem koje ju je peklo u sebi.

— Moram da znam istinu. Ko si ti? Šta kriješ?

Lorenco je zastao na vratima. Zatim joj je polako prišao, kleknuo pred nju i uzeo joj ruke u svoje. Dlanovi su mu bili grubi, ali dodir nežan.

„Želeo sam da te zaštitim“, počeo je drhtavim glasom. „Ali laži su loš temelj za naš dom. Nisam onaj za koga se predstavljam.“

Duboko je udahnuo, sabirajući misli.

„Zovem se Lorenco di Santa Marija. Sin sam čoveka koji je posedovao zemlju severno odavde.“

Elijanin svet se okrenuo naglavačke. Mučila se da shvati njegove reči. Sin iz plemićke porodice. Njeno sećanje se grozničavo držalo detalja: njegovih prefinjenih manira, čak i u siromaštvu, njegovog govora, prožetog skrivenim obrazovanjem, njegovih priča, previše živopisnih za jednostavnog seljaka. Sada je sve došlo na svoje mesto. Njen otac ju je predao ne prosjaku, već čoveku iz sveta o kome je mogla samo da sanja.

„Zašto?“ uspela je da izdahne. „Zašto si ovde?“

„Zato što sam izabrao pogrešnu stranu“, rekao je tiho. Ispričao joj je sve. O tome kako je njegov otac, stari aristokrata, brutalno ugušio nemire među svojim stanarima. Kako je Lorenco, videvši nepravdu i patnju, tajno pomagao pobunjenicima – hranom, lekovima, skloništem. Kako je tokom jednog od okršaja ubijen kraljevski oficir, a krivica, da bi se spasao ugled porodice i naklonost krune, prebačena je na njega, „buntovnika i stvaraoca problema“.

— Morao sam da bežim. Pod lažnim imenom. Bez prošlosti, bez budućnosti.

Elijana je slušala zatajenog daha, a u njegovim rečima se mogao čuti ne samo bol izgnanstva, već i gorčina izdaje od strane onih koji su joj bili najbliži.

„Postupili ste po svojoj savesti“, rekla je konačno, a glas joj je zvučao iznenađujuće čvrsto. „Ovo je jedino blago koje nam nikada neće biti oduzeto.“

Stisnuo joj je ruke takvom snagom kao da mu je ona jedino sidro u besnom moru.

„Moja budućnost je počela sa tobom“, šapnuo je. „Dan kada sam te video u crkvi. Sedela si tako tiho, a na tvom licu je bila takva mudra tuga da sam shvatio da samo ti vidiš svet onakvim kakav zaista jeste. Posmatrao sam te dok nisam skupio hrabrost da te zamolim za ruku. Znao sam da će se tvoj otac složiti. Pogledao te je, ali te nije video.“

Sledećeg jutra, napustili su svoje skromno utočište. Glasine su se širile kao korov, čineći boravak opasnim. Hodali su seoskim putevima, skriveni u senci drveća, njihov put je vodio do starog, napuštenog imanja koje je nekada pripadalo Lorencovoj majci i za koje se nadao da je odavno zaboravljeno.

Putovanje je bilo dugo i teško. Jednog dana, dok su prelazili plitku reku, zaustavila ih je grupa konjanika. Njihov vođa, čovek promuklog, nepoverljivog glasa, zahtevao je da zna njihov identitet.

„Mi smo samo putnici“, mirno je odgovorio Lorenco, štiteći Elijanu svojim telom. „Tražimo posao u južnim provincijama.“

Jahač je sišao sa konja i prišao bliže.

„Tvoj stav je previše uspravan za običnog čoveka“, promrmljao je, zagledavši se bliže. Pogled mu je pao na Lorencovu kopču kaiša, nekada vrednu, sada potamnelu, ali i dalje otkrivajuću poreklo svog vlasnika. 

Lorenco je shvatio da će sekunda sve odlučiti. Polako je izvukao malu kožnu torbicu iz nabora svoje odeće i pružio je jahaču.

– Uzmi ovo. I zaboravi da si nas ikada video.

Otvorio je kesicu, a novčići su zazveckali. Odmerio ju je na dlanu, a zatim klimnuo glavom svojim ljudima.

„Slepa ženo“, odmahnuo je glavom, gledajući Elijanu. „Zaista kazna. Idi svojim putem. I neka se tvoj duh ovde ne nađe.“

Kada su otišli ​​dovoljno daleko, Elijana je upitala:

– Šta si im dao?

— Poslednja stvar koja me je povezivala sa tim životom. Poslednji novčići sa mog grba.

„Dakle, sada si zaista slobodan “, tiho reče Elijana.

Osmehnuo se, i prvi put posle mnogo dana u njegovom osmehu nije bilo gorčine.

Posle nekoliko dana napornog putovanja, stigli su na odredište. Imanje se nalazilo na brdu, poluzaboravljeno i zapušteno. Kapije su škripale na zarđalim šarkama, ali na njihovo iznenađenje, život je treperio unutra – nekoliko odanih slugu, vernih uspomeni na svoju bivšu gospodaricu. Međutim, dočekani su ne sa radošću, već sa hladnim zaprepašćenjem. Visoka žena u tamnoj haljini pojavila se na pragu glavne dvorane. Bila je to Dona Izabela, daleka rođaka, koju je porodica proterala ovde zbog nekog davnašnjeg prestupa.

„Nemaš pravo da budeš ovde“, rekla je ledeno. „Za sve, ti si duh. Mrtav čovek.“

„Mrtav sam za one koji su me izdali“, odgovorio je Lorenco. „Ali sam živ za sebe. I za nju.“

Žena je procenjivački pogledala Elijanu, a njen pogled je izgledao ispunjen takvim oštrim neprijateljstvom da ga je osetila na svojoj koži.

„I ovo je tvoj izbor?“ Otrov je kapao iz svake reči.

Elijana je napravila korak napred. Nije mogla da vidi lice Done Izabele, ali je osetila talas usamljenosti i preostalog negodovanja koji je izbijao iz nje.

„Možda ne vidim sunce, ali osećam njegovu toplinu“, rekla je Elijana tiho ali jasno. „Ne mogu da vidim tvoje lice, ali čujem bol u tvom glasu. Ponekad oni sa očima vide mnogo manje od onih koji gledaju srcem.“

Zavladala je tišina. Dona Izabela se ukočila, zaprepašćena. Zatim su joj se stroge crte lica omekšale, a u očima joj se zablistala neželjena suza.

„Možda si u pravu“, šapnula je, a glas joj je odjednom postao tih. „Možda smo svi bili slepi.“

Nedelje su prolazile, ispunjene napornim procesom prilagođavanja i navikavanja na novi život. Elijana je naučila da se kreće kroz beskrajne hodnike i hodnike, ispunjavajući ih svojim prisustvom, toplinom i nevidljivom svetlošću. Lorenco se brinuo o imanju, malo po malo obnavljajući ono što je nekada bio njegov dom.

Jednog dana, kočija sa grbom njihove porodice stala je pred kapiju. Glasnik je predao Lorencu svežanj pečata. Njegov otac je umro, i pre smrti, čisteći savest, javno je priznao da je klevetao sopstvenog sina. Sve optužbe protiv Lorenca su odbačene, njegovo ime je očišćeno.

Dugo je stajao sa ovim pismom u rukama, gledajući kroz prozor na predeli koji su se prostirali pred njim.

„Čast vraćena po cenu laži i tuđe tuge nije ništa više od praznog zvuka“, rekao je konačno.

Elijana mu je prišla i stavila ruku na njegovo rame.

„Onda hajde da gradimo svoju čast. Ne na grbovima i titulama, već na delima koja će grejati ovu kuću.“

I tako su gradili. Godinu dana kasnije, unutar zidina starog imanja otvorena je mala škola za decu poput Elijane – slepu decu. Učila ih je da osećaju svet vrhovima prstiju: da pletu korpe od pletiva, da oblikuju glinene posude, da razlikuju mirise lekovitog bilja. Lorenco ih je učio istoriji i jezicima, govoreći im o svetu koji nisu mogli da vide, ali su mogli da razumeju i vole. Čak je i Dona Izabela, čije se srce postepeno topilo, pronašla svoj poziv – učila je decu muzici, i po prvi put posle mnogo godina, stari zidovi nisu bili ispunjeni šapatom intrige, već čistim, jasnim zvukom klavira i dečjim smehom.

Uveče, kada je sunce zalazilo, Elijana je često pitala Lorenca:

— Pričaj mi o zalasku sunca. Kako ga danas vidiš?

I on, grleći je, opisao je nebo, obojeno bojama zrele breskve i lavande, i duge senke koje padaju na polja, i prvu zvezdu koja se upalila u baršunastom plavetnilu noći.

Slušala je zatvorenih očiju, a osmeh joj je rascvetao na licu.

„Vidim“, šapnula je. „Dao si mi ceo svet jednostavno time što si me naučio da ga vidim kroz tvoje srce.“

A on je, kao odgovor, privio ju je bliže k sebi i rekao:

„I naučio si me da vidim svetlost čak i u najdubljem mraku. Jer se istinska svetlost ne rađa spolja, već ovde, iznutra, a ti si moj jedini i večni izvor sjaja.“

I u ovom starom imanju, gde su nekada vladali hladnoća i zaborav, pronašli su nešto o čemu se nikada nisu usudili ni da sanjaju – svoj, lepi i nevidljivi svet, satkan od ljubavi, poverenja i tihe sreće koju mogu razaznati samo srca koja su naučila da vide kroz svaku tamu.