Filip je bio najveća Zehrina ljubav, u ratu ih rastavili: 27 godina kasnije dobijam pismo iz mentalne bolnice, odmah sam znala da je on

Život ponekad piše priče koje su neverovatne, ali su u isto vreme istinite i duboko emotivne. Moja priča je upravo takva – priča o ljubavi koja je preživela rat, godine tišine i razdvojenosti, i koja se, uprkos svemu, ponovo pojavila kada sam to najmanje očekivala.

Sećam se kako smo provodili sate zajedno nakon časova, sedeći na klupama ispred škole ili na obali, crtajući jedno drugom zagonetke i male poruke na papiru. Filip bi me uvek nasmejao, bio je sposoban da čak i u najsumornijim danima unese svetlost. Njegov smeh bio je zarazan, a oči pune topline. Svaki put kad bi me pogledao, srce mi je ubrzano kucalo.

Sve se promenilo kada je počeo raspad Jugoslavije. Ratovi su izbijali, svet oko nas se raspadao, a naši roditelji su se brinuli za našu bezbednost. Moji roditelji su zbog mog mešanog braka osećali nesigurnost i stalno su razmišljali o tome da li je bolje da se preselimo negde dalje, gde ćemo biti sigurni. Ja sam se trudila da održim neku vrstu stabilnosti u svom svetu, ali unutrašnji nemir i strah stalno su bili prisutni.

Tog jutra, pre nego što smo se rastali, Filip me je dopratio do kuće. Sedeli smo na stepenicama ispred ulaza, crtali jedno drugom zagonetke po papiru i smeškali se glupostima koje su bile samo naše. Srce mi je bilo teško, jer sam već znala da smo dobili vizu za Australiju, ali nisam znala kako da mu kažem. Tog trenutka, sve reči koje sam želela da izgovorim ostale su mi u grlu.

Kao neki moj mali bunt, na papiru sam napisala: „Selim se.“ On se nasmejao, misleći da se šalim. Ali ja sam počela da plačem, suze su mi se slivale niz lice dok sam gledala njegovu zbunjenu ali zabrinutu facu. Nikada neću zaboraviti njegove reči: „Budalice jedna, ja ću te naći i na kraj sveta.“ Tog dana nisam ni mogla ni sanjati da će te reči postati proročanske. Taj trenutak bio je i kraj i početak nečega – kraj našeg svakodnevnog života u Zadru i početak beskrajne čežnje koja će trajati decenijama.

Preselili smo se u Sidnej. Moji roditelji su počeli da rade, a ja sam se suočavala s izazovima prilagođavanja novoj sredini. Jezik je bio težak, školske obaveze još teže, a ja sam se, pored svega, trudila da zadržim deo svog starog života u srcu. Vraćena sam nekoliko razreda unazad, učila sam jezik, sticala nova iskustva i polako gradila svoj život. Karijera je postajala moja nova ljubav, moj svet u kojem sam mogla da budem samostalna i uspešna.

Ipak, srce mi je stalno tugovalo za Filipom. Svake noći, kada bih legla da spavam, zamišljala sam kako sedi negde daleko, da li misli na mene, da li je i on zaljubljen u uspomene kao što sam ja. Slala sam mu pisma, ostavljala adresu, broj telefona – ali odgovora nije bilo. Moja ljubav se činila izgubljenom u vremenu, razdvojena ratom i nemilosrdnim okolnostima.

Godine su prolazile. Preko televizije sam pratila haos koji se dešavao u bivšoj Jugoslaviji. Ponekad bih zastala pred ekranom, srce mi je stajalo kada bih videla familiarne gradove pod opsadom. Slala sam nova pisma, ali nikada nisam dobila odgovor. Moja najveća ljubav, Filip, kao da je nestao iz mog života, iz mog sveta. Ostajala je samo uspomena na mladićkog dečka iz Gimnazije, s kojim sam delila prve poljupce, prve snove i prve strahove.

Prošlo je više od dvadeset godina kada sam se čula s našom zajedničkom prijateljicom Hanom, koja je išla sa nama u razred. Moja dva braka su bila završena, nemala sam decu, ali sam bila uspešna karijerista. Hana mi je pričala kako su se naši drugari snašli: Filip je postao lekar, oženio se ženom iz svoje struke, radio je u Sarajevu, a potom u Zagrebu. Ali o tome gde se sada tačno nalazi – nije znala. To je bio jedan od onih trenutaka kada srce istovremeno zadrhti i umre od tuge – toliko blizu, a opet nedostupno.

Pokušala sam da ga nađem putem mreža i starih kontakata, ali sve je bilo bezuspešno. Svaki neuspeh bio je udarac, ali se nada nije gasila. Godine su prolazile, a uspomene su postajale sve jače. Ljubav koja je jednom gorila, još uvek je tinjala u meni, iako je život nemilosrdno gradio zidove između nas.

A onda, 27 godina kasnije, stigao je e-mail iz duševne bolnice u Zagrebu. Prva poruka glasila je: „Budalice jedna, ja ću te naći i na kraj sveta.“ Srce mi je odmah poskočilo. Odmah sam znala da je on. Skepticizam je bio prisutan – poruka iz mentalne bolnice nije nešto što očekuješ u životu – ali njegova reč, njegova fraza, bila je nepogrešiva. To je bio Filip.

Objasnio mi je da je načelnik bolnice i da je veoma uspešan. Njegov život, i moj život, vodili su nas različitim putevima, ali reči iz mladosti nisu bile zaboravljene. Bez obzira što sada imamo svoje živote, bila sam srećna zbog ponovne komunikacije. Dogovorili smo se da ćemo popiti kafu kada budemo imali priliku – jednostavno, mirno, ali s tolikom količinom emocija koje su se gomilale dvadeset i sedam godina.

Čitava ova priča me je naučila koliko su ljubav i sudbina čudesni. Koliko god život bio surov, koliko god ratovi i udaljenost pokušavali da nas razdvoje, postoje veze koje ne mogu da se prekinu. Filip i ja smo primer toga. Možda nećemo moći da nadoknadimo sve izgubljeno vreme, ali ljubav koja preživi dve i po decenije, koja preživi rat, tišinu i razdvojenost, vredna je svake suze, svakog trenutka tuge i svakog dana čekanja.

Danas, kada razmišljam o Filipu, shvatam koliko je život nepredvidiv i koliko su naše mladalačke reči moćne. „Budalice jedna, ja ću te naći i na kraj sveta“ – više nije samo sećanje. To je stvarnost koja je dokazala da prava ljubav, kad je iskrena i duboka, nikada ne umire.