„Moj auto se pokvario pored autoputa, usred ničega, baš tokom one vrste kiše koja te natera da preispitaš svoje životne odluke. Pozvao sam putnu pomoć, ali rekli su da će stići za sat vremena. Tako sam sedeo tamo, sa upaljenim migavcima, gledajući kako voda klizi niz šoferšajbnu.
Kamion se zaustavio iza mene. Čovek u radnom kombinezonu je izašao, natopljen do kože. ‘Treba pomoć?’ viknuo je kroz kišu. Oklevao sam, ‘U redu sam! Pomoć je već na putu!’
Nasmijao se: ‘Da, ali ja sam već ovde.’ Popravio je kvar za svega nekoliko minuta, krećući se kao neko ko je to uradio hiljadu puta. Kad sam pokušao da mu platim, samo je odmahnuo rukom. ‘Neko je to jednom uradio za mene,’ rekao je. ‘Računaj da smo kvit.’
Pre nego što je otišao, dvaput je lupio po krovu mog auta i povikao: ‘Prosledi dalje!’ Gledao sam kako mu se zadnja svetla gube u oluji, osećajući kao da sam upravo svedočio nečemu svetom — dobroti koja ne traži ime, ni zahvalnicu.”
