Aleksandra Novaković, uspešna programerka i web dizajnerka, nosi sa sobom životnu priču koju je teško zaboraviti. Kada joj je kao bebi od samo 18 meseci dijagnostikovana cerebralna paraliza, počela je njena neprekidna borba koja traje do danas. Ipak, susret sa manastirom Ostrog, u njenoj 12. godini, zauvek je promenio tok njenog života.
Cerebralna paraliza je stanje koje nastaje kao posledica oštećenja mozga u najranijem uzrastu, obično pri rođenju ili ubrzo nakon toga. U zavisnosti od mesta i težine oštećenja, dete može imati poteškoće u kretanju, govoru ili svakodnevnom funkcionisanju, što u velikoj meri utiče i na porodicu. Aleksandra je o svemu tome govorila prošle godine u emisiji “Crna hronika” na Kurir televiziji, gde je podelila i svoje snažno duhovno iskustvo iz Ostroga.
Kako je ispričala, poseta Ostrogu nije bila slučajna. Sanjala ga je dva puta u razmaku od nekoliko dana. U snu je videla Svetog Vasilija kako je poziva, što je doživela kao jasan znak. Kada se ukazala prilika da sa razredom otputuje na hodočašće, odlučila je da ide – iako tada nije u potpunosti razumela značaj tog mesta.
Foto: Printscreen/Profimedia
– Ja sam sanjala manastir Ostrog jednom i rekla sam okej, treba da odem, ali otići ću kad budem imala priliku. Međutim, nakon 7 dana taj isti san se ponovio. Ja na kamenu vidim Svetog Vasilija kroz neku svetlost koja mi samo kaže: “Dođi”. Kada sam imala 12 godina, dakle, to je bio peti razred, moja razredna, Branka Kostić vodila nas je na Ostrog. Ja odlučujem da idem sa svojom rođenom sestrom. Do tada ja jesam znala šta su manastiri i sve to, ali nisam tako mala mogla da razumem to. Samo sam osetila potrebu da treba da idem. I dan danas ne znam zašto, ne znam kako, ali sam osetila potrebu da treba da idem – govorila je Aleksandra u emisiji.
Čim je kročila u manastirsku crkvu, obuzele su je snažne emocije koje nije mogla da kontroliše. Kako navodi, iz nje su lile teške suze, koje nije mogla da zaustavi.
Foto: Julian Kumar / Godong / Universal images group / Profimedia
– Svi ljudi koji su tamo bili su se okrenuli. Ja sam ridala, nisam mogla da se zaustavim. To nikad neću zaboraviti. Pustili su me i rekli su, samo plači, jer ima nešto što treba iz tebe da izađe i ovo će biti prelomni trenutak tvog života. To mi je rekao jedan monah. Nakon toga sam ušla u manastir, pomolila se i prišla moštima Svetog Vasilija. U tom trenutku osetite kako sva bol u vašem životu nestaje, kako počinjete da volite to što jeste, kako sav teret koji ste nosili na svojim leđima, ne zato što ste hteli, nego zato što ste morali, nestaje – nastavlja hrabra Aleksandra.
Pred moštima Svetog Vasilija doživela je još dublji duhovni doživljaj. Dok je polagala ruke na svetiteljeve mošti, u mislima je oblikovala tri želje — sve su bile usmerene na zdravlje, razumevanje i samostalnost.
(Stil/ Ona)
