Uz srdačan osmeh i uz izraz lica koji je otkrivao iskreno žaljenje, Delisijana Senora je gurnula dokumenta ka klijentu banke, Pedru Rodrigezu.
-Žao mi je, gospodine Rodrigez! – rekla je, okrećući ekran kompjutera ka svom sagovorniku. – Precizno sam pregledala vaše platežne sposobnosti, i utvrdila da ne ispunjavate uslove za dobijanje kredita! Evo, možete i sami da se uverite u hronologiju vaših uplata, kao i isplata! Ako se nešto u tom smislu bude promenilo, u nastupajućem periodu, nećemo oklevati da vam izađemo u susret!
-Ko si ti, glupačo, da odbijaš moj zahtev?! – neočekivano se prodrao Pedro Rodrigez, nakon čega je ustao sa stolice i preteći se nagnuo ka Delisijani. – I ko ti je, uopšte, dozvolio da odlučuješ o tuđim sudbinama?! To je posao za muškarce, a ne za žene! Strpao bih ja tebe u kuhinju, gde bi jedino mogla da odlučuješ o tome koje ćeš jelo da kuvaš!
-Izlazite! – Delisijana je neustrašivo zaobišla svoj sto, kako bi otvorila vrata kancelarije. – Ako budete nastavili da mi pretite, zatvorićemo vam vrata banke za sva vremena!
-Nemam nameru da izađem, dok ne ostvarim ono po šta sam došao! Pozovi mi šefa kreditnog odeljenja, da sa njim razgovaram o svom zahtevu!
-Ja sam šef kreditnog odeljenja! – ciknula je Delisijana, tražeći, položajem ruke, od Rodrigeza da napusti njenu kancelariju. – Dobili ste odgovor na svoj zahtev! Ovde više nemate šta da tražite!
Andaluzijska bajka
-Ne znam ko ti je dao zvanje šefa… – mrmljao je Pedro Rodrigez, skupljajući svoje papire. – Više ti priliči mesto poslušnice u kuhinji. Ili u spavaćoj sobi – dodao je, nakon što ju je odmerio na krajnje nepristojan način.
-Napolje!!! – Delisijanin vrisak, koji je otkrivao jačinu njenog besa, je naveo Rodrigeza da napusti kancelariju.
