Bekrijske slave bile su oličenje surovosti u Beogradu: Bogati bi iskorišćavali siromašne, sve je ličilo na pakao, a šok je šta su radili sa ljudima

Na samom početku Vaskršnjeg posta, na Beli odnosno Čisti ponedeljak, krajem februara, stari Beograd nije odisao tišinom, molitvom i uzdržanjem kako bi se očekivalo. Umesto toga, ulicama se širio težak miris dima i alkohola, najavljujući dan koji je malo imao veze sa duhovnošću, a mnogo sa porocima.

Taj dan bio je poznat kao “bekrijska slava”, običaj koji je u teoriji imao religijsko opravdanje, vezano za molitve za rod vinograda i šljivika, ali je u praksi prerastao u sirovo i nemilosrdno nadmetanje u opijanju. I ne samo to. U njegovom središtu nalazilo se i brutalno iskorišćavanje najsiromašnijih slojeva tadašnjeg društva.

Većina Beograđana na ovu pojavu gledala je sa gađenjem, smatrajući je ružnim odrazom vremena i društva. Ipak, za određeni sloj ljudi kako za one bez posla i perspektive, tako i za imućne koji su tražili zabavu to je bio događaj koji se nije propuštao.

Iza svega nije stajala nikakva tradicija u izvornom smislu, već jasno organizovan sistem zarade. Vlasnici kafana koristili su ovu priliku da privuku goste, podstaknu potrošnju i sklapaju poslove. Glavni “resurs” bili su ljudi koji su već bili zarobljeni u alkoholizmu. Njihova zavisnost pretvarana je u spektakl.

Ti nesrećni ljudi bivali su podstaknuti, pa i nagovarani, da učestvuju u svojevrsnim takmičenjima, gde je cilj bio jednostavan popiti više od drugih. Ulog je bio opasan, a granica često fatalna. Nije bilo retkost da se takmičenje završi gubitkom svesti, čak i života.

Dok su oni ispijali čašu za čašom, imućniji gosti posmatrali su sve sa strane, navijali, plaćali nova pića i kladili se na ishod, kao da je reč o predstavi, a ne o ljudskim sudbinama.

Ni ekonomske teškoće tridesetih godina nisu zaustavile ovu praksu. Novinski zapisi iz 1936. godine svedoče da su se iste scene ponavljale u različitim delovima grada, od Čubure do Čukarice, čak i u poznatim kafanama.

Slika koja se tada mogla videti bila je sumorna. Grupe ljudi trudile su se da nadmaše jedni druge u količini popijenog alkohola. Kada bi neko klonuo i izgubio svest, reakcija organizatora bila je brza, ali krajnje bezdušna.

Da bi izbegli probleme i odgovornost, vlasnici bi teško pijane ljude jednostavno izbacivali napolje, često na hladnoću i sneg, samo da se ne bi desilo da neko premine u njihovom lokalu. Unutra bi se, u međuvremenu, sve nastavljalo kao da se ništa nije dogodilo.

Svedočanstva iz tog vremena jasno govore da su ovakva okupljanja često imala tragične posledice i da su žrtve bile gotovo neizbežne.

Danas se “bekrijske slave” i dalje mogu sresti u pojedinim krajevima Srbije, ali u znatno drugačijem obliku. Nestao je onaj mračni aspekt nadmetanja i iskorišćavanja. Umesto toga, ostala su okupljanja koja više liče na druženje, uz zdravicu i negovanje tradicije, bez surovosti koja je nekada pratila ovaj običaj u starom Beogradu.

Stil/Kaldrma