Kada je Vivijan svojim džipom skrenula sa asfaltnog puta na prašnjavi, sporedni put, pogledala je u ogledalu prikolicu za konje koju je vukla. Pomislila je na Darsija. Njen konj nije podnosio vožnju u prikolici. Uprkos čestim putovanjima, uvek je pokazivao znake uznemirenosti. Ovog puta će imati dosta vremena da se odmori, pomislila je. Mada nije uspela da otkrije kakve probleme tetka ima, osećala je da je u tom pismu nešto ostalo nedorečeno. Lidija Verner ne bi nikada dozvolila da se ograda sruši. Neko je sigurno presekao. Nešto nije bilo u redu na ranču. Ali šta? lako nije znala, bila je uverena, pošto je pročitala pismo, da mora brzo kući.
Skrenula je džip na drugi prašnjavi put.
Pogledom je pratila krivu liniju puta koja je vodila granicom između tetkinog poseda i Medoksovog ranca. Usporila je da bi otvorila prozor. Bilo je neuobičajeno toplo za januar. U vazduhu se osećalo proleće.
S rukom na upravljaču kola, uživala je u laganoj vožnji i pogledu na senke koje su se pružale sa planinskih vrhova, na zelenilo borova.
Kada je sa sedamnaest godina otišla sa tetkinog ranča, mislila je da nigde neće biti srećna. Proteklih šest godina su je promenile. Putujući s ocem s jednog rodea na drugi i nju je zahvatila ista groznica od koje je on bolovao. Rodeo groznica. Ali za razliku od oca, Vivijan se nikada nije potpuno predala tom životu. Nije joj bio u krvi. Sve je češće pomišljala na neki drugi život. Život koji bi predstavljao kuću i porodicu.
Za poslednje dve godine, Vivijan je često čeznula za kućom, ali je morala da nastavi ono što je započela Prihvatila je izazov i morala je da pobedi. Na kraju je uspela.
