Sejdi je polako otvorila oči. Iako je bila budna proteklih deset minuta, tačnije,
od trenutka kada juje kondukter obavestio da se približavaju Sijetlu, otvorila je
oči tek nakon što je, još jednom, odvrtela u mislima čitav tok razgovora sa
Darenom Melendžerom. Živo se sećala svake njegove izgovorene reči, svakog
propratnog komentara, u vidu uzdaha, ili nezadovoljnog mrmljanja. Dobro je
upamtila i njegov upečatljivo dubok i istovremeno oštar glas, glas koji je lako
prisvajao pažnju. Svega se sećala, jer je taj razgovor mogao da dovode do velikih
promena u njenom životu, jer je bio odgovoran za tremu koju je, od trenutka
njegovog okončanja, nosila u sebi.
Sejdi je osećala tremu nakon razgovora sa Darenom Melendžerom, ali to
stanje napetosti i nelagodnosti nije moglo da se poredi sa onim, što je osećala pred
susret sa njim. Obuzeta strepnjom, bila je kao sleđena od nekakvog nejasnog
strahovanja. Znala je da se, nikada ranije, nije osećala toliko nemoćnom i
nesigurnom. Ali, život je nikada ranije nije ni dovodio u situacije, u kojima je
mogla da testira svoju snagu. Sada se, po prvi put, našla pred svojevrsnim
izazovom, koji je stavljao na probu sve njene vrline.
