Lorna je bila čudnovata devojka. Još kao dete je volela da bude sama. Izmišljala je igre koje su bile pune avantura i čuda. I kasnije je pokušala da izgradi svoj sopstveni svet. Svetukojem je preovladavala lepota. Istina, nikada nije čvrsto stajala na zemlji, ali je od života uvek pokušavala da dobije sve najlepše i najbolje. Muzici je poklonila svoju ljubav i učila kod najboljih učitelja. Kada bi sedala za klavir, za nju bi sve prestajalo da postoji. Onda bi živela u svetu koji je najviše volela, u njenom svetu snova. Veliko očevo bogatstvo omogućilo joj je da živi u luksuzu. Nije bilo ničega što joj nije bilo dostupno, svaka želja joj je bila ostvarena. Ipak, ona je jasno predosećala kakva opasnost se krije u tome, opasnost od praznine i površnosti. Ježila se od života kakav su vodili njeni poznanici u krugu prijatelja njenih roditelja. Brza udaja, brak bez ljubavi u kom bi svako išao svojim putem. Plašila se veze bez stvarne ljubavi. Lorna je sanjala o ljubavi koja bi joj donela ogromnu sreću i zadovoljstvo. I zato je čekala dan kada će sresti čoveka svog života. Slika tog čoveka dohijala je jasnije obrise od one večeri kad je srela lorda Feltona. Lorna je sanjarila i dalje mislila na čoveka koga je njen ujak nazvao avanturistom. Kad god bi sklopila oči, mislila je na lorda Feltona. ali ne na način kako ga je video njen ujak. Htela bih da ga upoznam, mislila je. 2elela je da sazna kakav je u svakodnevnom životu, u ophođenju sa ljudima. Želela je da ga posmatra, da za njega može da hude ohična devojka, a ne naslcdnica mnogih miliona. To su bile Lomine misli o kojima njen ujak nije imao pojma. U danima posle one večeri, Lorna je mislila na tajanstvenog čoveka koji je na nju ostavio tako snažan utisak, da nikako nije mogla da ga zaboravi. Neprekidno je smišljala razne planove, koje bi odmah odbacivala, a onda smišljala druge. Sanjala je, ali pošto joj snovi nisu bili dovoljni, odlučila je da krene u akciju.
