U današnjem članku vam pišemo na temu praznika Srđevdana i priče o dvojici svetitelja Sergiju i Vakhu. Ovo je priča o veri, hrabrosti i istrajnosti, a u isto vreme i podsećanje na običaje koje ljudi i danas poštuju. Na jednostavan način, radi se o tome kako je vera bila jača od moći i kako se ta poruka prenela sve do naših dana.
Prema legendi, Sveti Srđa i Vakho bili su visoki rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana. Iako su imali ugled, čast i moć, nisu želeli da se odreknu hrišćanstva. To je izazvalo gnev cara, koji im je oduzeo sve počasti i poslao ih u progonstvo. Njihova sudbina ubrzo je dobila tragičan ishod – Vakho je umro pod batinama, dok je Sergije mučen i posečen u Siriji, u gradu Rosafu.
Njihovo stradanje dogodilo se početkom IV veka, oko 303. godine, ali se sećanje na njih čuva i danas. Posebno je zanimljivo da je grad Resafa, gde je Sergije pogubljen, dobio ime „Sergiopolis“ i postao jedno od najvažnijih hodočasničkih mesta tog doba. To pokazuje da su njihova vera i žrtva nadživeli vreme i osvojili srca ljudi širom Istoka.
- Na našim prostorima, Srđevdan je imao posebno mesto. U srednjovekovnoj Zeti ova slava je bila među najvažnijim. Tome svedoči crkva Svetih Sergija i Vakha na Bojani, gde su sahranjivani vladari dinastije Vojislavljević. Ta crkva nije bila samo verski centar, već i simbol povezanosti naroda i vladara sa hrišćanskom tradicijom. Krajem 13. veka obnovila ju je kraljica Jelena Anžujska sa svojim sinovima, a u nju je moglo da stane čak tri hiljade vernika. To dovoljno govori o značaju koji je imala.
Jedna od legendi govori i da su mošti Svetih Sergija i Vakha zajedno sa moštima Svetog Save stigle u Mileševu. Njihovo prisustvo u Mileševi potvrđuju freske iz najranijeg perioda, što pokazuje koliko je kult ovih svetitelja bio rasprostranjen i važan za narod. Njihovo ime i delo postali su deo identiteta vernika koji su se okupljali u molitvi i zajedništvu.
Pored istorijskih činjenica i legendi, Srđevdan je ostao duboko povezan sa narodnim običajima. To je mrsna slava, što znači da se pripremaju jela od mesa i mlečnih proizvoda, osim ako praznik padne u dane posta. Poljoprivrednici su verovali da na ovaj dan ne treba orati niti izvoditi volove u polje. Smatralo se da takav rad donosi nesreću i da je bolje taj dan posvetiti odmoru. Isto tako, ljudi su izbegavali kućne poslove jer se verovalo da donose lošu energiju u dom.
- Ovaj praznik je i dan molitve. Vernici se obraćaju Sergiju i Vakhu, moleći se za zdravlje, zaštitu i mir. Posebna molitva za zdravlje podseća da se svetitelji nalaze pred prestolom Hristovim i da mogu posredovati za ljude. Takve molitve se izgovaraju sa nadom da će oterati slabosti i bolesti, ali i da će doneti duhovnu snagu.
Kada se pogleda celokupna priča, jasno je zašto Srđevdan ima posebno mesto među slavama. On nije samo verski praznik, već i spoj istorije, tradicije i narodnih verovanja. Njegova simbolika je snažna – ostati veran onome u šta veruješ, čak i kada to nosi najveće posledice.
Zato i danas, kada porodice proslavljaju Srđevdan, oni se ne prisećaju samo mučeništva dva svetitelja, već i njihove snage, istrajnosti i hrabrosti. Ta poruka ostaje sveža i u savremenom vremenu – da vera, ljubav i odanost imaju moć da nadžive sve prepreke.
Srđevdan nas uči da prava vrednost života nije u moći i bogatstvu, već u duhovnoj snazi. Sveti Srđa i Vakho su to pokazali svojim životima, a narod ih je zauvek upisao u svoje sećanje. Njihova priča ostaje kao podsetnik da se istinska snaga meri istrajnošću i verom, a ne silom i strahom
