U poslednjih nekoliko dana imam samo jednu jedinu želju. Da se udam, konačno završim sa dejtovanjem i odmorim se od emotivnih plima i oseka. Dejtovanje u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama je surov i iscrpan sport, za koji vam je potrebno puno energije i volje – a imajte na umu da se ona tokom dejtovanja više troši nego što se puni. I na sve to što nas dejtovanje često stavlja u neprijatne situacije i što se nakon izlaska kajemo, govoreći sebi kako smo vreme mogli da utrošimo na bolji način, živimo u vremenu u kojem vlada globalna pandemija – i upoznavanje bilo koga je teže nego ikada. Od samog starta smo sabotirani i u nemogućnosti da nekoga spontano upoznamo i kroz neko vreme se sa njime zbližimo i uđemo u potencijalnu zonu dejtovanja, što svaki dejt na koji smo pozvani čini još neprijatnijim – jer manje-više sa potpunim strancem odlazimo na piće i nadamo se najboljem. Ugh, kada će se ova kratka horor priča traženja partnera završiti.
Nekada, kada smo bili mlađi i luđi, i kada se nismo plašili gužve u noćnim klubovima – činilo nam se da je svet veliki i da ćemo upoznati nebrojeno mnogo potencijalnih budućih životnih partnera. Išli smo na fakultet ili na posao (nismo radili od kuće), i svaki naš odlazak do kancelarije, grada, amfiteatra ili slično, bio je potencijalna šansa da ćemo tamo upoznati nekog novog. Nekoga sa kime delimo predavanja. Nekoga ko je na istom kursu ili radionici kao i mi. Nekoga sa iste poslovne prakse. Provodili bismo zajedničke dane, upoznavali se, razmenili telefone, gradili odnos, sviđanje i tenziju. I onda izašli, ispunjeni pozitivnom energijom koja samo što ne eksplodira od želje i naboja da se nešto konačno dogodi. Danas nam to fali i više nego što smo mogli da pretpostavimo, a počinjemo da shvatamo i da je broj ljudi sa kojima ćemo se iskreno povezati zapravo daleko manji nego što smo mislili.
