Labudova pesma

Eli je ustala veoma neraspoložena. Sanjala je veoma težak san, koga je, onako bunovna, pokušavala da se seti u celosti. Još je bila umorna od jurnjave po mračnoj šumi. San je bio tako stvaran!
Neka opasnost se i dalje osećala u vazduhu. Sećala se da je posrtala, trčeći bosa po vlažnoj travi… Granje joj je šibalo lice, a ona je bežala od nekog čoveka koji je bio opasnost. I to strašna opasnost! Hteo je njen život!
Eli se stresla od užasa koji je svu preplavio. Čvrsto je grlila svileni jastuk, a suze su joj se nesvesno slivale niz bledo lice. Prosto je mogla da čuje svoje srce koje je ubrzano i glasno kucalo. I pored svega, uporno je pokušavala da se seti lika čoveka koji je besomučno jurio za njom, pružajući svoje mrke ruke ka njenom vitkom vratu.
Zašto bi neko hteo da me udavi, razmišljala je pomno, još nesvesna da je sve bio samo san.
Nensi Periš, koju su svi od malih nogu zvali Eli, zaista nije imala razloga za bilo kakvu brigu.
Bila je obožavano dete. Rasla je uvek okružena luksuzom, koji je njen otac Aleks Periš, neštedemice rasipao na nju i njenog brata Grejdona.
Eli je bila veoma lepa i znala je to. Visoka i vitka, sa plamenocrvenom, prirodnom kosom i zelenim očima, osvajala je na prvi pogled. Uz sve to, bila je veoma ljupka i šarmantna, ali i prilično obrazovana, što nije tipična karakteristika bogataške dece. U životu je sve lako dobijala i smatrala je to normalnim. Za ovu mladu dvadesetogodišnju devojku nije bilo tajni – bila je sigurna da sve zna.
Eli je studirala primenjenu umetnost i obožavala svoj budući poziv. Odlučila je da upiše odsek keramike i unapred se radovala divnim predmetima koje će dizajnirati i koji će ljudima ulepšavati život.