Brendi je, što je tiše mogla, otvorila vrata spavaće sobe i zastala na pragu. Krišom je posmatrala Ruperta koji je bio na krevetu u poluležećem položaju. Raširene novine su mu stajale u krilu, skinuo jenaočare za čitanje i masirao grudi, predeo oko srca. Njegov zabrinut izraz lica joj nije davao mira.
I sama se namrštila i tek primetno odmahnula glavom. Naglo je otvorila vrata i spazila kako se on trgnuo i istog momenta stavio naočare na nos praveći se da čita novine. Lagano je okrenuo glavu prema njoj i osmehnuvši se, poželeo joj dobro jutro.
-Videla sam te malopre – namrgođeno je rekla Brendi. -I ne znam zašto to pokušavaš da sakriješ od mene – sela je na ivicu kreveta pored njega. – Mene ne možeš da zavaraš pričom da želiš u krevetu da pročitaš novine – zabrinuto je odmahnula glavom. – Opet ti nije dobro, zar ne?
-Prošlo je- pokušao je da otkloni njenu brigu. Ispružio je ruku i pomazio je po licu.
Brendi se osmehnula, a oko njenih očiju se napravila mreža bora. Rupertu se činilo da je
znao svaku, pa i najmanju boru kada se pojavila na njenom lepom licu. Godinama je gledao to lice i promene na njemu, jedan pramen njene sede kose se iskrao iz čvrsto stisnute punđe, Rupert ga je nežno uklonio sa njenog lica.
– Želim da znam sve -nakrivila je glavu u stranu mazeći se o njegovu ruku koja joj je počivala na obrazu. – Prošli smo toliko toga zajedno i proći ćemo zajedno i kroz ovo. Nemoj sada da me guraš od sebe – zamolila ga je, a u očima su joj se pojavile suze.
– Nisam želeo da brineš- pokušao je da se opravda. Sada mu je bilo žao što se tako poneo.
Rupert je sklonio novine na noćni stočić i pozvao je da sedne bliže njemu. Želeo je da oseti toplinu njenog tela, koja mu je uvek tako prijala.
