Frenki je potrčala svom snagom. Vođena sumanuto snažnom željom za bekstvom, izjurila je na ulicu i nastavila da trči kao da su je sami đavoli progonili. Nije se zaustavljala na pešačkim prelazima, nije dozvolila da je usporavaju ljudi na trotoarima. Manje prepreke je preskakala, a veće zaobilazila u punom trku. Ništa nije moglo da je uspori ili zaustavi. Želja za što bržim dolaskom do konačnog odredišta bila je jača od svega.
Šlepa za sve oko sebe, ignorisala je začuđene poglede ljudi sa kojima se mimoilazila, kao i hor automobilskih sirena, koji ju je pratio sve vreme. Ljudi su zaista burno reagovali na njenu pojavu, jedni su joj dobacivali sa odobravanjem, drugi sa osporavanjem, mlađi su joj se smejali, stariji su je glasno kritikovali.
Uglavnom, niko nije ostao ravnodušan na prizor mlade devojke u kompletnoj nevestinskoj spremi, kako jurca ulicama, sve sa bi dermajerom u ruci i dugačkim velom na glavi Frenki je nosila glamurozno raskošnu venčanicu sa krinolinom, koja joj je otežavala trčanje, a pri tom je i skupljala prašinu sa asfalta. Da bi se lakše nosila sa nebrojenim slojevima tafta, svile i muslina, Frenki je nasumice odbacila bidermajer i slobodnim rukama zadigla slojevitu dugačku suknju. Veo od tila, dug puna dva metra, odbacila je sa glave kada se jedan njegov deo zakačio za poklopac uličnog kontejnera.
-Eh, da sam ja, bar, imala toliko hrabrosti… – čula je samokritični komentar jedne sredovečne prolaznice, dok se mimoilazila sa njom ispred supermarketa.
Žena ju je ispratila pogledom punim divljenja. Imala je maksimalno razumevanje za njen gest Jer, i ona sama je, upravo na dan svog venčanja, imala poriv da pobegne sa njega. Nije se usudila. To ju je koštalo dvadeset godina življenja u lošem braku.
