Jučer sam bio u prodavnici sa sinom, pokušavali smo kupiti namirnice — nije to bilo puno, samo rižu, zobene pahuljice, jabuke i grah. U posljednjem trenutku sam mu rekao da uzme čokoladicu za sebe. Nije dugo imao nikakvu poslasticu jer nam je finansijska situacija trenutno jako teška. Gledao je čokoladicu tako željno, i bilo mi je divno vidjeti kako mu se lice ozarilo kad sam mu rekao da je može uzeti.
Kad je došao red na nas da platimo, kartica mi je dva puta bila odbijena. Nisam ni shvatio da je jedan račun upravo prošao i bacio nas u minus. Bilo je jako neugodno i sramotno dok su ljudi gledali, a blagajnica je djelovala nervozno. Izvinio sam joj se, morali smo ostaviti svu robu i otići.
Osjećao sam se poraženo jer nam je već dovoljno teško, a sada se činilo kao da nikako ne možemo uhvatiti predah — to nam je bio zadnji novac. Osjećao sam se i loše što je moj sin to morao gledati. Ispričao sam mu se što mu nisam mogao uzeti čokoladicu, a on je rekao: „U redu je, tata, ne treba mi.“ I to mi je slomilo srce.
Tek što smo došli do auta, prišao nam je čovjek koji je stajao iza nas u redu, sa svojom djecom. Pružio mi je kese sa stvarima koje smo morali ostaviti u prodavnici — uključujući i tu čokoladicu — i rekao da je on sve platio. Rekao je i da je i sam bio u takvoj situaciji i da s vremenom bude bolje.
Jedva sam suzdržao suze dok sam mu zahvaljivao. On je samo rekao da ne brinem i otišao. Nisam mogao a da ne zaplačem u autu prije nego što smo krenuli, jer sam bio toliko zahvalan tom neznancu na njegovoj dobroti.
A to nije bio jedini čin dobrote koji sam doživio tog dana. Moj sin je insistirao da ne pojede svoju čokoladicu odmah. Sačekao je da stignemo kući, kako bi je mogao podijeliti sa mnom i mojom suprugom — da svi zajedno uživamo u njoj. To me toliko dirnulo, jer nije morao to učiniti.
