Kad sam imao 7 godina, često sam pratio deku do njegove kuće. Kada bismo ušli, držao bi me za ruke, nežno mi dodirivao lice, i svaki put mi davao isti sok od grožđa.
Godinama kasnije, sa užasom sam shvatio da je bio slep još od svoje 42. godine, nakon nesreće na poslu. Dodirivanje mog lica bio je njegov način da pokaže nežnost i da zamisli kako izgledam, jer me nikada zapravo nije video. Bio je nežna duša koja mi je uvek pevala. Umro je nedugo zatim, i voleo bih da sam tada bio dovoljno star da znam da je slep – možda bih se bolje brinuo o njemu.
