Kada je moj deda umro, svi u porodici su dobili nešto vredno — ušteđevinu, zemlju, antikvitete. Jedino sam ja dobio njegovu staru kutiju s alatom, zarđalu i napola praznu. Moji rođaci su se smejali i govorili: „Izgleda da si ti izvukao deblji kraj.“
Meni to nije mnogo smetalo; oduvek sam bio taj koji mu je pomagao da popravlja stvari po kući. Zato sam kutiju čuvao na polici, netaknutu, baš onako kako ju je ostavio.
Godinama kasnije, kada sam kupio svoj prvi stan, rešio sam da okačim neke fotografije i konačno sam otvorio kutiju. Ispod pohabanog alata našao sam kovertu sa porukom: „Za kada budeš gradio nešto svoje.“
Unutra je bila gomila starih bankarskih sertifikata — vredna više nego što sam ikada mogao da zamislim. Seo sam na pod i zaplakao.
Nije me zaboravio; verovao je da ću razumeti vrednost stvari koje ne izgledaju posebno na prvi pogled.
Tog dana sam shvatio — neki pokloni nisu tu da te impresioniraju; tu su da te pronađu onda kada si spreman.
