Kupac me rasplakao. Radim u velikoj nacionalnoj maloprodaji. Bilo je ludilo od gužve. Jedna porodica je čekala u mom redu. Fokusirao sam se na jednog kupca u isto vrijeme – onog koji stoji ispred mene.
Porodica od troje stigla je na red i rekla da će imati tri transakcije. Super. Otkucao sam stvari prve gospođe. Druga je bila djevojka, oko 20 godina, izgledala je kao da možda ima neku invalidnost. Dok sam otkucavao stvari prve žene, pitao sam je o crtanom liku na njenoj majici. Prva gospođa je platila.
Kupac broj 2, djevojka s invaliditetom, stidljivo stavlja nekoliko stvari na traku. Njena mama joj kaže da odvoji prehrambene proizvode prvo. Otkucao sam ih. Pokušala je provući karticu, ali je trebalo prevući, ne ubaciti. Pružio sam ruku i pomogao joj da je provuče na pravom mjestu. Dao sam joj račun.
Zatim sam otkucao nekoliko njenih igračkica/gadžeta. Mama joj je dala novčanicu od 50 dolara. Nagnuo sam se i rekao joj koliki je iznos. Predala mi je novac i rekao sam joj da će dobiti kusur.
Mama me zamolila da joj dam sitnije novčanice. Otvorio sam kasu, izvadio kusur i račun. Pružila mi je ruku i ja sam joj brojao kusur, novčanicu po novčanicu: „Evo ti dvadeset, deset, pet i dvije jedinice.“ Onda i kovanice.
Zahvalio sam joj na kupovini i poželio da uživa u svojoj igrački. Onda je pomogla mami da stavi stvari na traku, a ja sam i dalje razgovarao s njom o njenoj majici. Mama mi se zahvalila što sam pričao s njenom kćerkom.
Rekla je da kupuju dva puta sedmično i da niko nikada zapravo nije razgovarao s njenom kćerkom. Svi su je samo požurivali. Izvinio sam se zbog toga i rekao joj da mislim da svako zaslužuje da bude tretiran onako kako bi želio da bude tretiran.
