Ljubav i kocka

Činilo se da putu nema kraja, i kada se već udaljavala od Misisipija prema istoku, Viši je u sopstvenim kolima počela da se oseća kao zatvorenik.
Na usnama joj se pojavio vragolast osmeh, dok je razmišljala o planu koji je nedavno smislila. Zatvoriti se u kola, mislila je, sigurno nije najbolji način da se provede slobodno vreme. Ali, još malo pa će stići na Istočnu obalu i neka je prokleta ako je ikad ponovo napusti.
Auto-put se ispred nje širio, i ona je zadovoljno vozila, gotovo sama, jer je retko nailazilo poneko vozilo; s obzirom na to da je sredina nedelje, saobraćaj je bio veoma redak. Za to vreme razmišljala je o proteklih nekoliko nedelja.
Dosta joj je. Kada je donela tu odluku? Da li je to bio utorak? Ili sreda? Nije mogla da se seti, ali to nije ni bilo važno. Važno je da joj je ostala dosledna. Dosta joj je bilo noćnog rada, dimom ispunjenih prostorija i slično. Da li je moguće da je sve to nekad izgledalo uzbudljivo? Da, morala je da prizna samoj sebi, zaista je tako bilo.
Pre mnogo godina, onda kada je iz nje zračila ambicija, kada su je snovi okupirali – tada je to bilo zanimljivo. A onda, odjednom, počele su te mnoge godine da se gomilaju i da joj postaju teret.
Viši naglo zažmuri nekoliko puta, kako bi sprečila suze. Čemu to, šta vredi plakati? Ima dvadeset devet godina, i ako je išta naučila u svome životu, to je da suze ne pomažu. Podigla je ruku, primakla je obrazu i obrisala suze. Vreme je za kafu, pomisli.