Ti si moj svet

Put na posao je trajao nekih pola sata i Kristina se obiĉno zabavljala čitajući neku knjigu.
To jutro joj je pažnju privukao zgodan mladić kojeg nije primetila na stanici, ali je seo preko puta njenog sedišta. To je bilo prvi put da ga je primetila. Kasnije ga je vidjala uvek na istom mestu na peronu, još pre nego što bi stigao voz. Uvek je izgledao veoma obuzet knjigom koju je čitao i od koje se, tako joj je izgledalo, nikada nije rastajao. Činilo joj se da ne primećuje nikoga od svojih saputnika.
Jednoga dana, neko je već zauzeo njihova uobičajena mesta u kupeu i tako su se našli jedno pored drugog na istoj klupi.
Ispostavilo se da oboje čitaju istu knjigu. Bila je veoma iznenadjena kad je videla.
Led je ipak probila Kristina.
– Šta mislite, da li će uspeti da predu preko planine – upitala je i pokazala očima na knjigu. Videla je da su otprilike stigli do istog mesta u knjizi.
– O, izvinite – prenuo se. Njegove zelene očĉi su pogledale u njene i zatreptale.
Kristina je ponovila pitanje sasvim jednostavno, kako se to obično dešava u ovakvim situacijama, ali oĉi su joj bile nasmejane.
On je ponovo potražio njen pogled kao da je ţeleo da proveri da li mu se ona podsmeva, ili je taj osmeh samo izraz prijateljskog raspoloženja.
– O kakva koincidencija! – rekao je tek kada mu se pogled zaustavio na knjizi u njenim rukama. – Čini mi se da hoće. A šta vi mislite?
– Ne znam – odgovorila je. – Čini mi se da bi im bio potreban neki zaista spretan ĉovek da ih izvede odatle.
– Da sam ja u slupanom avionu, na planini, ve-rovatno bih ostao tamo i čekao pomoć!
– Znaĉi, ne volite avanture?
– Ne… ne na taj način. Za mene avantura moţe da bude i mnogo jednostavnija stvar. Eto, koliko ljudi srećemo svakog dana…
Kristina se nasmejala.
– Pa da vam verujem…
Sad se i on nasmešio i zatvorio knjigu, kao da je otkrio da je devojka mnogo zanimljivija od priče koju je čitao.

...


Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.