Majka se zamalo uspavala za smenu, otrčala na sprat u ćerkinu sobu, kada se kroz kuću prolomio jezivi vrisak: DNK trag nakon 26 godina otkrio istinu

Džen Kornel je uvek sanjala o velikoj porodici. Upravo na to je usmerila svoju snagu nakon završetka škole. Paralelno je mlada žena gradila karijeru; privlačila ju je medicinska sfera, gde je osećala svoj poziv. Upoznavši budućeg supruga tokom studija na koledžu, par se venčao, i ubrzo je na svet došla starija ćerka, a zatim mlađa, Robin.

U maju 1990. godine, Džen je imala dugoočekivani slobodan dan. Ceo dan je provela u šetnji i odmoru sa ćerkom, a uveče ju je dečko pozvao u goste. O devojčici je trebalo da se brine prijateljica i komšinica, Liza Stori (32), kojoj je to bila uobičajena stvar. Došla je u stan oko 22:30h kada je majka već uspavala Robin.

Odlazeći, Džen je primetila da je brava na jednom od glavnih ulaznih vrata polomljena. Bila je uznemirena, ali se tešila time što je odlazila samo nakratko. Kvart se smatrao bezbednim, a ćerka je ostajala pod nadzorom prijateljice. Džen je pozvala kući dok je bila u kod dečka, Liza se javila i potvrdila da je sve u redu.

Oko četiri sata ujutro, žena se probudila i žurno krenula kući. Uspavala se i mogla je zakasniti sa pripremama za dnevnu smenu. Pozvavši kuću, Džen nije dobila odgovor. To ju je iznenadilo, ali je sve pripisala dubokom snu prijateljice.

Došavši do kuće, žena se odmah uznemirila. Glavna vrata su bila blokirana iznutra, što je izgledalo čudno. Obišavši kuću, Džen je otkrila da su zadnja klizna vrata otvorena, što je izazvalo još veću zabrinutost. Ušavši unutra, pozvala je Lizu i Robin po imenu, ali se niko nije odazvao.

U dnevnoj sobi, žena je primetila da su fotografije bile poređane na dasci za peglanje, a pre toga su stajale u ramovima na stolu. Ova okolnost je izgledala krajnje uznemirujuće. Džen je bila sigurna da je u kući bio neko nepoznat. Utrčavši na drugi sprat u ćerkinu sobu, počela je da vrišti.

Nekoliko minuta kasnije, sa suzama u očima, Džen se obratila službi hitne pomoći. Uprkos velikom strahu, profesionalna obuka medicinske sestre pomogla joj je da se pribere i temeljno opiše situaciju operateru. Žena je navela da je glavni prolaz bio blokiran iznutra, što nije bilo uobičajeno za njihovu porodicu, i sada je smatrala da je to neko učinio namerno.

Na poziv je upućeno nekoliko službenika organa reda. Džen je naglasila da je pokušala da pomogne Robin, koristeći svoje medicinsko znanje, međutim, odmah je shvatila da se devojčici više ne može pomoći. Dok je bila u ćerkinoj sobi, histerično je dozvala Lizu po imenu, ali se ni ona nije odazvala.

Kada su policajci pregledali mesto zločina, otkrili su dva tela sa tragovima nasilne smrti: Liza (32) i Robin (11) su bile ugušene. Postojali su očigledni znaci napastvovanja nad obe žrtve. Po položaju tela bilo je jasno da je napad bio iznenadan. Liza i Robin su spavale kada je počinilac ušao.

Lizi je nestalo nekoliko ličnih stvari: kreditne kartice, vozačka dozvola, čekovna knjižica i novi ručni sat. Međutim, s obzirom na stepen surovosti napada, pljačka se nije smatrala motivom. Na stolici za ručavanje detektivi su pronašli par belih čarapa koje Džen nije mogla da prepozna, a na televizoru je ležao privezak za ključeve automobila Tojota, po svemu sudeći, te predmete je zaboravio počinilac.

Pored zaboravljenih stvari, uspeli su da pronađu biološki materijal nasilnika, koji je kasnije omogućio sastavljanje DNK profila. To je bio veoma važan dokaz, ali u 1990. godini metode istraživanja DNK još nisu bile razvijene. Kada je laboratorijska analiza završena, jedino što su mogli da kažu je da je vlasnik DNK bio beli muškarac sa nultom krvnom grupom.

Detektivi su odmah krenuli na posao, fokusirajući se prvo na potragu za automobilom Tojota zbog pronađenog priveska. Obaveštene su sve službe i patrole, međutim, to nije dalo rezultata. Nisu pronađeni svedoci koji su videli takav automobil u blizini mesta zločina. Provera video nadzora takođe nije pomogla, jer u tom periodu kamere su bile retkost na ulicama.

Stotine ljudi je ispitano, ali niko nije bio svedok napada ili bekstva nepoznatog muškarca. Druga opcija je bila analiza registrovanih prestupnika sklonih seksualnom nasilju. Odmah se pojavilo nekoliko potencijalnih osumnjičenih, ali provera njihovog alibija nije dala rezultate.

Zatim je pažnja usmerena na najbliže okruženje žrtava. Bilo je očigledno da je počinilac znao Dženin raspored, možda joj je bio blizak ili ju je dugo pratio. Međutim, žena nije prijavila nikakve uhode, Džen nije imala pojma ko bi mogao da želi zlo njoj, prijateljici ili ćerki.

Nakon ispitivanja stanovnika svih obližnjih stambenih kompleksa, detektivi su imali listu koja je uključivala oko 10 sumnjivih muškaraca. Prvi je bio Tom, čudan momak sa nadimkom “voajer”. O njegovim osobinama je obavestila bivša devojka. Mladić je imao automobil marke Tojota, kao i ključ sa mesta zločina, a osim toga, preselio se u drugu državu u roku od 24 sata nakon ubistva.

Međutim, provera je omogućila potvrdu njegovog alibija i brisanje sa liste. Pored toga, Tom je imao drugu krvnu grupu. Slučaj je zapao u ćorsokak za samo nekoliko nedelja. Sve sumnjive osobe su proverene i odmah obrisane.

Da bi dobili nove svedoke, detektivi su se obratili medijima. Dvostruko ubistvo Lize i Robin dva puta je emitovano u programu “Najtraženiji u Americi”. Međutim, ni to nije dalo rezultata. Upravi Kejp Korala više puta su se obraćali mogući svedoci, ali provere su pokazivale da su sve izjave bile lažne.

Do 2007. godine postalo je jasno da su tradicionalne metode nemoćne. Policijska stanica se obratila penzionisanom detektivu iz Njujorka, poznatom ekspertu sa decenijama rada. Sa njim je zaključen šestomesečni ugovor, koji je dva puta produžavan, ali ni to nije donelo rezultat.

Godine 2009. situacija se promenila. Na Floridi je usvojen novi zakon o prikupljanju DNK. Tada je svaka osoba koja se sumnjala na teško krivično delo bila obavezna da pruži uzorak DNK za unošenje u nacionalnu bazu podataka. To je značajno proširilo mogućnosti istrage.

Činilo se da samo Džen nije odustajala. Žena je činila sve moguće da podstiče detektive na nastavak istrage. Udala se za istog muškarca kod koga je bila u noći ubistva, ali je nastavila da zahteva da je javno nazivaju Kornel. Džen je to doživljavala kao način da privuče pažnju na slučaj.

Situacija se promenila tek 2016. godine. Porodica žrtava je pokrenula aktivnu kampanju na društvenim mrežama, prikupljala sredstva i postavljala bilborde širom jugozapadne Floride. Do tog vremena je od tragedije prošlo već više od 25 godina, ali najbliži nisu gubili nadu.

Otprilike nedelju dana nakon početka kampanje održana je konferencija za novinare, ovoga puta je šerif obavestio javnost da je otkriveno poklapanje u bazi podataka. Promene u zakonodavstvu dovele su do masovnog prikupljanja DNK profila od optuženih za teška krivična dela, a 2016. godine proces je stigao do zatvora susednog okruga.

U zatvoru se nalazio muškarac po imenu Džozef Ziler, koji je služio kaznu zbog drugog krivičnog dela nasilne prirode. Od njega je uzet uzorak DNK čak i bez saglasnosti, i kada je profil unesen u bazu, sistem je odmah ukazao na poklapanje sa materijalima sa mesta zločina.

Džozef Ziler je rođen 1962. godine, u trenutku izvršenja zločina imao je 28 godina i živeo je nedaleko od mesta tragedije. Od samog početka njegov život je bio težak. Otac mu je umro dok je bio mali dečak, a očuh se pokazao kao nasilan čovek koji je stalno zlostavljao Džozefa. Do punoletstva, njegov kriminalni dosije je uključivao krađe, upotrebu zabranjenih supstanci i tuče.

Kada je javnost saznala za glavnog osumnjičenog, Džen je istupila pred novinare i izjavila da za 26 godina istrage nikada nije izgubila nadu. Sada je glavni cilj za nju bio trijumf pravde.

Džozef je imao 54 godine u trenutku hapšenja zbog zločina koji nije bio povezan sa Robin i Lizom, upustio se u žestoku svađu sa sinom, izgubio kontrolu i upotrebio vatreno oružje. Zbog toga je muškarac uhapšen, što ga je obavezalo da preda uzorak DNK.

Nakon otkrivanja poklapanja, od Džozefa je uzet još jedan uzorak za konačno poređenje, i on je pokazao stoprocentno poklapanje. Optužen je za dvostruko ubistvo prvog stepena, dve epizode seksualnog nasilja i provalu. Muškarac je pritvoren bez prava na kauciju.

Prethodna saslušanja su počela već dan kasnije, ali su zatim usledile brojne birokratske prepreke koje su odložile proces za šest godina. Konačno, Džozef je izveden pred porotu. Od tragedije je prošlo skoro 30 godina.

Tužilaštvo je insistiralo na najstrožoj kazni, a taktika optužbe se zasnivala na nepobitnim DNK dokazima. Kao svedok je nastupila bivša supruga optuženog, koja je počela da se zabavlja sa njim istog meseca kada se zločin dogodio, ali se rastala nakon njegovog hapšenja zbog napada na sina.

Taktika odbrane se zasnivala na problemima sa pamćenjem. Džozef je tvrdio da je neposredno pre tragedije doživeo nesreću na motociklu, zbog koje je počeo da pati od amnezije. Međutim, te tvrdnje je opovrgla bivša supruga, izjavivši da nikada ništa slično nije primetila tokom 26 godina zajedničkog života.

Advokat je osporavao DNK dokaze, predlagao alternativnog osumnjičenog, tvrdio da Džozef nije bio u gradu u trenutku izvršenja zločina. Na ispitivanju, optuženi je više puta ponavljao priču o nesreći, tvrdeći da se zbog amnezije ne seća čak ni imena svojih roditelja. Ali zašto o toj bolesti nije bilo moguće pronaći nijedan medicinski zapis, nije mogao da objasni.

Zanimljivo je da se na ispitivanjima u vezi sa sukobom sa sinom, Džozef odlično svega sećao. Pričao je i o Kejp Koralu i o svojoj staroj porodici, ne rekavši ni reč o amneziji. Njegova prethodna devojka je takođe tvrdila da ni o kakvoj brizi posle nesreće nije bilo reči.

Odbrana je želela da ospori verodostojnost testiranja, tvrdeći da su se uzorci pokvarili tokom 26 godina. Međutim, DNK ekspert je opovrgao te navode, naglašavajući nepobitnost dokaza.

Tokom saslušanja, ispostavilo se da je godinu dana pre suđenja Džozef poslao pisma Džen Kornel i porodici Lize. Muškarac je insistirao da pokušava da dokaže svoju nevinost, prebacujući krivicu na preminulog rođaka. Međutim, ekspert je parirao tim tvrdnjama, jer u tom slučaju profil ne bi pokazao stoprocentno poklapanje.

Zapravo, u pismima je pretio porodicama žrtava ako ne odustanu. Ali rodbina se nije uplašila i bila je spremna da ide do kraja.

Zatim se pojavila nova verzija, koja je izazvala negodovanje. Optuženi je izjavio da je imao intimni odnos sa gospođom Kornel još pre zločina i da je prenoćio u toj kući, a njegovi biološki tragovi su ostali na tkanini više od pola godine. Žena je bila ogorčena i negirala je sam fakt poznanstva sa Džozefom.

Optužba je uspešno parirala navodima, jer uzorci nisu sakupljani sa posteljine, već direktno sa žrtava, i ti uzorci su bili sveži. Pored toga, tela su pronađena u različitim sobama.

Branilac je izjavio da su na mestu zločina prikupljene svetle dlake koje ne odgovaraju njegovom klijentu, a ekstremni stepen surovosti ukazivao je na lični motiv, koji muškarac nije imao. Naglasili su da pre napada na sina, Džozef nije imao ozbiljnijih problema sa zakonom.

U maju 2023. godine, nakon nekoliko sati rasprave, porota je proglasila Džozefa krivim po svim tačkama optužnice. Još pet nedelja kasnije, glasali su za najstrožu kaznu sa prednošću od 10 glasova protiv dva. Sud je osudio ubicu na smrtnu kaznu.

Slučaj dvostrukog ubistva Robin Kornel i Lize Stori je u potpunosti rešen, što je izazvalo veliko olakšanje kod porodica žrtava. Sada je njihov cilj da prisustvuju izvršenju presude.

Džozef se nalazi u ćeliji osuđenih na smrt, a njegov advokat podnosi žalbe. Zbog važećeg zakonodavstva države, najstroža kazna podleže automatskom razmatranju Vrhovnog suda. Poznato je da je sud potvrdio optužbu i presudu. Sada nasilnik i ubica čeka izvršenje presude.

Ova priča je postala primer toga koliko su važni istrajnost najbližih i razvoj naučnih tehnologija u borbi protiv kriminala. Majčino srce Džen nije dozvolilo da slučaj padne u zaborav, a njena upornost i vera pomogli su da se pravda ostvari posle četvrt veka.

Promena zakonodavstva o prikupljanju DNK odigrala je ključnu ulogu u rasvetljavanju ovog zločina, dokazujući važnost razvoja kriminalističkih baza podataka. Priča pokazuje da i posle decenija, počinilac može biti pronađen i kažnjen, ako najbliži žrtava ne gube nadu, a organi reda koriste sve dostupne mogućnosti.

U nastavku pogledajte ceo dokumentarni film o ovom zločinu:

 Stil/Dzen