Naravno da je znao da će uspeti. Znao je pre Helmerovog obaveštenja da će ostvariti ono što je priželjkivao. Uspeh je tekao, zajedno sa krvlju, Lijamovim venama. Uspeh je bio imperativ njegovog života. Opijao ga je poput droge i tražio uvek nove forme. Nije želeo da mu se odupire. Bio mu je slepi sluga i podanik, a on ga je nagrađivao svojim slatkim ukusom.
Ukus uspeha bilo je sve što je Lijama Donovana interesovalo u životu. Da bi ga osetio, bio je spreman da sa lakoćom žrtvuje sve drugo oko sebe. Ili sve druge.
Kao diplomirani politikolog i polaznik visokih vojnih škola, znao je kako se postaje vođa. I uvek je to bio. Trenutno se nalazio na funkciji u gradskom odboru i pripremao se, već godinama, da mu predsedava.
Politika je bila način da ispolji svoje ambcije. Da oseti moć, superiornost, izazov. Da stavi u funkciju svoju prirodnu aroganciju koja bi na svakom drugom polju bila neprimerena. Ona je odlično dejstvovala samo tamo gde nije bilo mesta mekušcima. Gde su svi bili jaki, neustrašivi, podjednako ambiciozni. Gde nije bilo milosti za nesigurne i inferiorne. Gde je bilo značajno pobediti.
Lijam Donovan nije imao nameru da se uljuljka na lovorikama slave koju bi mu svakako donelo mesto gradonačelnika Perta. Njegove ambicije bile su daleko obimnije. Svoju trenutnu kandidaturu doživeo je kao preskočeni prvi stepenik na lestvici funkcija koje je nameravao da obavlja.
Helmer je sačekao da Lijamu prvo čestitaju njegovi prijatelji. Kada mu je konačno stegao ruku, još jednom je osetio da su u gradskom odboru izabrali pravog čoveka. – Želim ti sve najbolje u predstojećoj borbi, Lijame. Uveren sam da ćeš pobediti.
