U situaciji sam koja me je potpuno zbunila. U poslednje vreme moj petnaestogodišnji pastorak počeo je da donosi domaće obroke iz kuće svoje majke svaki put kada dođe kod nas. U početku mi je to bilo čudno, ali sada shvatam da se iza toga krije nešto dublje.
Svako veče kuvam za celu porodicu, ali on odbija da jede bilo šta što ja spremim. Ne pogleda ni u pravcu moje hrane — samo podgreje svoju posudu i jede u tišini.
Sinoć sam stvarno pukla. Napravila sam jelo koje mu je nekada bilo omiljeno, a on ga nije ni dotakao, već je izvadio hranu koju mu je spremila majka. Planula sam i rekla mu da mi to više nije u redu:
„Ovo je moj dom, ne vodim restoran. Ako nećeš da jedeš ono što ja kuvam, snađi se sam.“
Njegov odgovor me je ostavio bez teksta:
„Smiri se. Nije kao da je iko tražio od tebe da glumiš moju mamu. Ja nemam nikakav problem s onom koju imam. Ako tebi to smeta, to je tvoj problem.“
Bila sam šokirana i povređena. Nikada nisam pokušala da zamenim njegovu majku, ali sama pomisao da on misli da jesam zaista me je duboko zabolela. Kasnije sam pokušala da razgovaram sa mužem, ali mi je rekao da to pustim. „On je samo tinejdžer“, dodao je.
Pokušavam sebi da ponavljam isto, ali njegove reči i dalje bole i iskreno ne znam kako da se nosim s tim.
Ako želiš, mogu da prilagodim prevod da zvuči emotivnije ili više u stilu ispovesti za portal ili društvene mreže.
