Moja sestra i ja živimo u istom gradu, ali su se naši roditelji preselili u drugu zemlju kako bi uživali u penziji. Platili su nam put da ih posetimo za godišnjicu braka. Kupili su nam svima karte za isti let.
Sestra ima dvoje dece — bebu od šest meseci i dete od pet godina. Trenutno je razdvojena od muža, pa bi morala sama da se brine o deci tokom desetosatnog leta. Ili sam bar tako mislila.
Pozvala me je nedelju dana pre leta i pitala da li mogu da joj pričuvam decu tokom leta, spominjući kako bismo mogli da se smenjujemo da spavamo. Rekla sam „ne“ i objasnila da mi to ne odgovara, ali ona je rekla: „Nećak te obožava,“ i da ćemo se već dogovoriti tokom leta — i prekinula.
Bila sam besna. Nisam pristala da budem dadilja tokom leta. Zamolila sam avio-kompaniju da me prebace u prvu klasu kako bih je izbegla. Doplatila sam 50 dolara iz svog džepa, ostatak sam pokrila miljama, i to je bio dobro potrošen novac — mogla sam konačno da spavam.
Stigla sam na aerodrom, čekirala se i čekala da se sestra pojavi. Kada je videla da nećemo sedeti zajedno, potpuno je poludela. Počela je da mi drži predavanje o važnosti porodice. I dalje mi povremeno šalje skrinšotove sa citatima o tome koliko je porodica važna i kako treba da brinemo jedni o drugima.
Mislim, jedini razlog zbog kog sam prešla u prvu klasu jeste zato što je očekivala da joj čuvam decu. I da, nisam joj to unapred rekla. I za sve koji kažu da joj nisam rekla da neću da čuvam decu — jesam. Tokom tog telefonskog razgovora sam jasno rekla da ne želim to da radim.
Ona inače ima običaj da mi ostavlja decu, a nisam htela da provedem deset sati u avionu s njima, pa još i celu narednu nedelju u stranoj zemlji — gde sam im na kraju opet čuvala decu dok je ona išla u razgledanje i „uzimala vreme za sebe“.
