Kada sam slala pozivnice za venčanje, jasno sam naglasila da će proslava biti samo za odrasle. Da bih izbegla neprijatnosti, čak sam dodala i toplu napomenu: „Volimo vašu decu, ali ova noć je namenjena samo odraslima.“ Svi su poštovali tu granicu — svi osim moje sestre.
U to vreme, njena beba je imala 7 meseci. Pokušala sam da budem obzirna i nežno joj rekla: „Potpuno ću razumeti ako ne možeš da dođeš. Biće mi žao, ali stvarno želimo da događaj bude bez dece.“ Obećala je da razume. Ali na veliki dan, ona je ipak dovela bebu. Ušunjala se u sedište pozadi i šapnula: „Ne brini, biće tih.“ Ali dok smo razmenjivali zavete, beba je počela nekontrolisano da plače.
Bila sam potpuno poremećena i nisam mogla da se skoncentrišem ni na jednu reč. Kada sam kasnije pomenula to, sestra je to otresla kao da nije ništa. Tvrdila je da nije bilo dostupnih bebisitera i odbrusila: „Razumećeš jednom kad i sama budeš mama.“ Nakon venčanja, pravila sam se kao da me nije pogodilo. Ali nisam nameravala da to pustim — umesto toga sam tiho počela da planiram.
Brzo napred pet meseci: organizovala je proslavu prvog rođendana bebe. Pozivnica je bila savršena: tema kao sa Pinteresta, kolači po meri, profesionalne fotografije i svaka mama-sa-bebom iz njenog joga kruga. I naravno, ja — „zabavna tetka“. Na dan proslave, moja sestra se sledila od užasa kada je videla moj ulazak u dugoj haljini boje breskve, sa besprekornom kosom i šminkom. I nisam došla sama — ne sa partnerom, ne sa bebom, već sa štenetom.
Tačnije, pozajmila sam zlatnog retrivera štene moje najbolje prijateljice, Goldi. Obukla sam ga u bebi-okanče, vezala u auto-sedište i unela ga kao najponosnija mama na svetu. Nasmejala sam se sestri i rekla: „Znam da si rekla da je ovo zabava prijateljska za bebe. Goldi je moja krznena beba i obećavam da neće pustiti ni glas.“ Zatim sam joj namignula.
Goldi je jurio okolo. Deca su bila oduševljena. Čak je i fotograf napravio više slika Goldija nego stvarnog slavljenika. A moja sestra? Bila je besna. Ja sam samo češkala Goldija po ušima i rekla: „Opusti se. Razumećeš kad budeš imala štene.“ Nakon zabave, poslala sam sestri mali podsetnik: fotografiju sa mog venčanja. Na njoj ona drži svoju vrišteću bebu usred mojih zaveta. Moj natpis? „Nije baš zabavno kada se neko pojavi sa nepozvanim plus-jedan, zar ne?“
Sada odbija da priča sa mnom. Ni roditelji ne žele. Tvrde da sam uništila prvi rođendan bebe, da sam sve okrenula na sebe, da je donošenje šteneta bilo sitničavo i proračunato. Možda i jeste. Ali niko neće da prizna očigledno: ona je uradila potpuno istu stvar meni.
Sada se pitam: da li sam stvarno pogrešila što sam joj dala da oseti svoje?
Iskreno tvoja,
Klara
