„Ne diraj tu fioku, Iva!“ Mamin glas mi još uvek odjekuje u glavi, iako je prošla nedelja dana otkako smo je ispratili na groblje. Sedim na podu njene sobe, okružena mirisom lavande i starih fotografija, ruke mi drhte nad fiokom koju sam godinama izbegavala. Srce mi lupa kao da će iskočiti iz grudi. Šta ako je otvorim? Šta ako otkrijem nešto što nikada nisam trebala da znam?
„Iva, jesi li završila? Treba nam još mesta za kutije!“ viče moj brat Filip iz hodnika, a ja brzo zatvaram fioku, skrivajući pogled. „Evo, još malo“, odgovaram, pokušavajući da zvučim mirno. On ne zna koliko me ova soba guši, koliko me svaka stvar podseća na ono što smo izgubili. Ali ne zna ni da me proganja i nešto drugo – osećaj da moja majka nije otišla mirno, da je ostavila nešto nedovršeno.
Žena je nakon smrti majke konačno otvorila staru fioku kojoj je ceo život bilo zabranjeno da priđe Foto: Shutterstock
Kada Filip ode po još torbi, vraćam se fioci. Ključ visi na lancu sa njenim inicijalima. Uzimam ga, osećam hladni metal u dlanu. Otvaram ga. Unutra – stara pisma, požutele fotografije i mala, crvena sveska. Otvaram je i čitam prvi red: „Ako ovo čitaš, to znači da me više nema. Oprosti mi.“
Ruke mi se tresu dok okrećem stranice. Mama piše o danima kada je bila mlada, o ljubavi koju je krila od svih. O čoveku koga nikada nismo upoznali – Davoru. „Tvoj otac nije onaj koji misliš da jeste“, nastavlja ona. „Filipov otac je Ivan, ali tvoj… tvoj otac je Davor.“
Osećam kako mi se svet ruši pod nogama. Sve što sam znala o sebi, o nama, nestaje u trenutku. Sećam se svađa između mame i tate – sada razumem zašto su bili tako hladni jedno prema drugom. Sećam se kako me je tata gledao drugačije nego Filipa, ali nikada nisam znala zašto.
„Iva!“ Filip ponovo ulazi, ovaj put sa zabrinutim licem. „Jesi li dobro? Izgledaš kao da si videla duha.“
„Ništa… Samo sam razmišljala“, lažem i guram svesku pod jastuk.
Te noći ne spavam. Čitam svesku iznova i iznova. Mama piše o tome kako je Davor bio njena prva ljubav, ali su ih roditelji razdvojili jer je bio iz „pogrešne“ porodice. Kada je ostala trudna sa mnom, baka ju je naterala da se uda za Ivana, koji je bio „pravi izbor“ – stabilan, pošten čovek iz našeg sela.
Mama piše: „Nisam imala izbora. Volela sam Davora, ali nisam imala snage da se borim protiv svih. Ivan te je prihvatio kao svoju, ali nikada nije mogao zaboraviti da nisi njegova krv.“ Suze mi kaplju niz papir.
U fioci je pronašla stara pisma, fotografije i mali crveni dnevnik koji je otkrio dugo čuvanu tajnu njene majke Foto: THOMAS FREY / AFP / Profimedia
Tokom narednih nekoliko dana izbegavam Filipa. On ništa ne primećuje – zauzet je papirologijom oko nasleđa i prodaje kuće. Ali ne mogu da prestanem da razmišljam: da li imam pravo da mu kažem istinu? Hoće li me mrzeti? Hoće li mrzeti mamu?
Jedne večeri sedimo na terasi, Filip puši cigaretu i gleda u daljinu.
„Znaš“, tiho kaže, „uvek sam osećao da nešto nije u redu između njih. Kao da su uvek nešto krili.“
Gledam ga i želim da mu sve kažem, ali reči mi zastaju u grlu.
„Možda su samo bili umorni od života“, kažem umesto toga.
Sleže ramenima. „Možda.“
Sledećeg jutra odlučujem da pronađem Davora. U beležnici piše da živi u Zagrebu. Pišem mu pismo – ne znam šta da očekujem, ali moram da znam ko sam.
Nedelju dana kasnije stiže odgovor: „Draga Iva, tvoje pismo mi je došlo kao grom iz vedra neba. Nisam znao da postojim u tvom životu. Ako želiš da razgovaramo, dođi – vrata su ti otvorena.“ Potpis: Davor Kovačević.
Sedim na autobuskoj stanici sa koferom u ruci i osećajem krivice u srcu. Filip ne zna kuda idem – rekla sam mu da idem kod prijatelja u Zagreb.
Putovanje traje večno. Slike iz detinjstva mi prolaze kroz glavu: moj tata koji me nikada nije grlio kao Filipa, moja mama koja me je uvek gledala sa tugom u očima.
Iva nije samo saznala da čovek za kog je mislila da joj je otac to nije, već je i upoznala onog koji je to ustvari bio Foto: Shutterstock
Davor me dočekuje na vratima stare zgrade u centru grada. Visok je, sa tamnim očima – istim kao moje.
„Iva?“ tiho pita.
Klimam glavom i plačem.
Satima razgovaramo o svemu što smo propustili – o njegovoj mladosti, o njegovoj ljubavi prema mojoj mami, o tome kako ga je život odveo daleko od nas.
„Znaš“, konačno kaže, „žao mi je što nisam bio tu za tebe. Ali nije tvoja krivica.“ Prvi put u životu me grli.
Vraćam se kući zbunjena i slomljena. Filip me čeka na pragu.
„Gde si bila? Brinuo sam se!“
Gledam ga kroz suze i kažem: „Moramo da razgovaramo.“ Ispričam mu sve – o svesci, o Davoru, o tome ko sam zaista.
Filip dugo ćuti. Onda ustaje i izlazi iz kuće bez reči.
Dani prolaze u tišini. Ne zove. Osećam se kao da sam sve izgubila – majku, brata, celu prošlost.
Na majčinom grobu se sa bratom dugo grlila Foto: Kurir / Nebojša Mandić
Jednog jutra stiže poruka: „Iva, dođi na groblje.“ Nalazim ga pored majčinog groba.
„Znaš“, tiho kaže, „nije važno čije si krvi. Ti si mi sestra i to se neće promeniti.“ Čvrsto me grli.
Sedimo zajedno u tišini dok sunce zalazi iza borova.
Pitam se: Da li je istina uvek vredna bola koji donosi? Ili bi ponekad trebalo da pustimo prošlost da ostane zakopana?”
