Dakle, moji svekar i svekrva su nas iznenadili putovanjem na Fidži za 30. rođendan moje žene. U avionu sam primetio da ona i naše dete uživaju u prvom razredu dok sam ja zaglavio u ekonomskoj klasi. Nagnula se i šapnula: „Tata kaže da nije tvoj bankomat.“ Samo sam se nasmejao i pomislio, u redu, zabeleženo.
Kada smo sleteli, nastao je haos. Na prijavi, moja žena se ukočila. „Nema rezervacije na vaše ime“, rekao je službenik. To je zato što sam tiho otkazao rezervaciju u hotelu sa 5 zvezdica i umesto toga nas smestio u skroman motel.
Okrenuo sam se prema njoj i rekao: „Ako tvoj tata nije moj bankomat, u redu. Ja sam platio ovo sam. Ti si moja žena—moraš se nositi s tim.“ Njena vilica je bukvalno pala.
Sledećih pet dana su… bila zabava. Ona i naše dete stalno su se žalili na „mali sobu“ i „neudobne krevete“, dok sam ja bio potpuno miran—pijuckajući kafu na terasi, uživajući u pogledu, tajno uživajući što više ne moram da se provlačim oko osećaja da je neko „zaslužio“ posebne povlastice. Čak sam se tiho smejao kad je pokušala da postavi sliku na Instagram, sa filterima i svime, a mesto je i dalje izgledalo kao „budžet motel“.
Sada smo se vratili, a ona i dalje kaže da sam joj pretvorio rođendan u noćnu moru i da nisam imao pravo da uništim poklon od njenih roditelja. Možda sam ipak preterao? Ali iskreno, samo sam želeo da joj dam lekciju o očekivanjima i zahvalnosti.
— Dilan
izvor: brightside.me
