– Osam-tri. Sad je red na mene.
Kruz Rodriges Sančes, milijarder koji je svoje bogatstvo stekao radom i trudom, a svojevremeno je bio jedan od najboljih polo igrača, bacio je reket za skvoš i pogledavši širom otvorenim očima svog saigrača, ponovio je:
– Koješta, bila je to nec-lopta. 1, naravno, ostaje osam-tri za mene.
– Nema šanse, ortak. Red je na mene.
Kruz je ošinuo pogledom svog brata Rikarda, ali ovome nije padalo na pamet da popusti. Mada su igrali prijateljski meč, u toj igri za braću izraz prijateljstvo nije imao nikakvo značenje.
Rikardo se izveštačeno nasmejao.
– Pa ne možeš ti baš svaki put da pobediš, prijatelju.
Možda zaista ne mogu, pomisli Kruz. Nije mogao da se seti kad je on poslednji put izgubio. A hteo je svakako da pobedi.
Sigurno je zaustavio Rikardov servis. Patike njegovog brata škripale su po podu dok se uzalud trudio da uhvati loptu.
– Caramba – opsovao je.
– Nemoj tako. Sad je devet-tri za mene.
– Ti si običan hvalisavac – brundao je Rikardo brišući graške znoja. -Skvoš ipak nije tvoj sport
– Slažem se.
Njegov sport bio je polo. Ali to je bilo pre mnogo godina.
Kruz otvori sportsku tašnu i dobaci bratu bocu vode. Rikardo čučnu i žedno poče da pije.
– Dozvoliću ti da pobediš, jer si nepodnošljiv kad gubiš – izjavio je.
Ovoga puta Kruz se nasmejao. Rikardo je bio u pravu. Opšte je
poznato da su profesionalni sportisti loši gubitnici, lako osam godina nije igrao polo, njegov borbeni duh ostao je nesalomiv.
Zatim se setio svog najnovijeg plana, pa je iz sportske torbe uzeo mobilni telefon da bi proverio da li je stigla vest, koju je očekivao. Ništa!
– Zašto često gledaš u tu spravu? – radoznalo upita Rikardo. – Nemoj mi reći da se neka u poslednjem momentu uhvatila u tvoju mrežu.
– A ti bi to hteo da znaš? – promrmljao je Kruz. – Reč je o poslu.
– Svejedno. Jednoga dana žena iz tvojih snova staće ti na put
Kruz odmahnu rukom.
– Za razliku od tebe, ja je ne tražim.
Kruz je bacio loptu visoko, pa ju je prebacio preko igrališta.
U stvari, postojala je žena koja mu je u poslednje vreme okupirala misli. Mada je nije video već osam godina, nadao se da će tako i ostati.
Pored ostalog, nije želeo da ga takva razmišljanja uznemiravaju. To podsećanje pričinjavalo mu je bol. Zato se trudio da ga izbegava, pa je mnogo radio i tako se obogatio.
Kruz se ponašao kao neobrazovani usamljenik, a smelim berzanskim spekulacijama stekao je zadivljujući imetak. A igranje poloa savršeno ga je pripremilo za to da u poslovnom svetu mnogo postigne. Njegov instinkt ubice u kombinaciji s radnom etikom i pronicljivošću, bili su najbolji način za postizanje uspeha i na sportskom terenu i u biznisu. Sve što mu je u ovom momentu trebalo bila je vest njegove advokatice, kojom će ga, nadao se, obavestiti da je postao novi vlasnik firme Oušn Hevn, renomirane ergele iz Ist Hemptona.
Uzdržao se da ne pogleda mobilni telefon, pa je zavmuo znojavu majicu i njome obrisao lice. Utrčao je zatim u deo igrališta za servis.
– Sve sami mišići – čuo je poznati ženski glas odgore.
Da, ona je tamo: Lorin Bernsajd, advokat iz Bostona. Svako bi prvo uočio njene izazovne bokove, a izraz Lorininog lica odavao je samopouzdanje u sopstvenu stručnost
– Uvek sam verovala da ispod strogih odela krijete izazovno telo, senjor Rodrigez. A sad znam da je tako.
– Lorin! – Kruz je spustio majicu, a njen požudni pogled zaustavio se na njegovom licu.
Pre otprilike godinu dana zamalo su završili u krevetu, ali je ustuknuo u poslednjoj sekundi. Ni sam još uvek nije znao zašto.
– Kako je reč o kućnoj poseti, prevalili ste dug put. SMS poruka bila bi dovoljna.
