Hugo je, sve vreme boravka na Maldivima, računao sa tim da je Rubenova ženidba pitanje trenutka. Ipak, kada je dobio pozivnicu za venčanje, osetio se izdanim i izneverenim. Znao je da to nisu bila racionalna osećanja, i prekorio je sebe zbog istih, ipak, nije mogao da bude nesebičan i da se raduje tuđoj sreći.
Zato se osećao kao krivac, kada je kročio u dvorište porodice Sančez, u dvorište u koje su domaćini pozvali sve one, za koje su verovali da podržavaju čin predstojećeg venčanja. Osećao se neprilagođeno, jer je uglavnom živeo u svetu, u kome je realnost bila prisutna samo u bledim senkama.
Nakon dugo vremena, realnost mu se narugala pravo u lice. U toj realnosti, on je bio tridesetsedmogodišnjak koji se još uvek nije oženio, koji gotovo nikada nije imao stalnu devojku, koji nije imao životne planove, koji nije ni pomišljao na roditeljstvo, niti na svakodnevnicu kakvu su vodili svi oko njega.
U svojim poznim dvadesetim godinama, pa i ranim tridesetim, Hugo je pobirao zavist svih koji su ga poznavali. Svi su ga tretirali kao momka koji je umeo dobro da živi, koji je dobijao od života sve što bi poželeo, koji nije imao na šta da se požali.
A sada se, na pragu četrdesete, njegova pozicija radikalno izmenila. Više nije bio fatalni plejboj, osvajač najlepših žena i posetilac najlepših mesta na zemaljskoj kugli, već zreo čovek bez porodice, bez partnerke, bez cilja, lutalica koji nije imao mesto na kome bi se skrasio.
Mogao je da zamisli da će mu, već na tom venčanju, svi njegovi poznanici paradirati sa svojim suprugama, sa decom, sa kućicama u cveću i poslom koji je garantovao sigurnu penziju. I svi će mu govoriti da su srećni, zadovoljni i ispunjeni, i niko neće ni zažaliti za mladošću, za prošlim vremenima, jer će biti zagledani u budućnost, kako svoju, tako i svoje dece.
Gledaće ga kao gubitnika, kao promašenog hedonistu, kome je bilo vreme da položi koplje i da prizna da je njegovo vreme prošlo.
