Nina je došla u restoran da iznenadi muža, pa ga zatekla s devojkom: Prizor koji ga je dočekao kad se vratio kući biće mu trauma dok je živ

U životu se ponekad dešavaju trenuci koji te potpuno iznenade, koji polome svaku sigurnost koju si gradila godinama i nateraju da preispitaš sve oko sebe. Nina je mislila da poznaje svog muža Viktora i da su njihovi zajednički dani ispunjeni rutinom i malim radostima. Posle dvadeset pet godina braka, znala je njegove navike, njegove iznenadne navale radosti i njegove trenutke štedljivosti. Ali tog decembra, obično veče je obećavalo romantičnu scenu — večeru u restoranu „Venecija“. Nina je osećala i uzbuđenje i sumnju, jer je srce tiho šaptalo da ponekad neočekivano može doneti i radost, ali i bol…

— Viktore, koji restoran? — njen glas je potonuo, izdajući drhtaj.

— Do plate je još nedelja dana. Dogovorili smo se da štedimo za zimske gume. Tvoje su sasvim istrošene.

Muž se namršti, kao da ga boli zub. Taj njegov karakteristični izraz — zbijene obrve i povučeni ugao usta — ona je znala napamet. Tako je reagovao na svako „glupo žensko pitanje“.

— Jednom živimo, Nina — promrmljao je ne osvrćući se.

— Postoji povod. Dobili smo bonus. Dobar. Hoću da sedimo kao ljudi, samo nas dvoje. Ili ti treba posebno pozivno pismo?

Vrata su se zalupila. Nina je ostala sama u tišini stana, koji joj je odjednom delovao prenatrpano i zagušljivo. Osetila je miris vlage iz hodnika — opet neko nije zatvorio sporedna vrata u tamburu.

Polako je krenula ka kuhinji i mehanički ocedila krpu nad sudoperom. Čudno. Obično je Viktor brojao svaku paru. Ako bi kupili kobasicu, birali su po akcijskoj ceni, ako deterdžent, u velikom pakovanju da ispadne povoljnije. A sada — restoran. I to ne neka brza hrana kod metroa, gde su uzimali šaurmu za praznike, nego „Venecija“. Poznavala je to mesto. Samo salate tamo koštaju koliko ona zaradi za jedan dan u kancelariji.

Nina je prišla ogledalu u predsoblju. Sa slike u ogledalu na nju je gledala umorna žena sa slabim repom kose i tamnim podočnjacima. Pedeset i dve godine. Još nije starica, ali ni devojčica. Pogled joj je bio prigušen, ramena spuštena — navika nošenja teških torbi s namirnicama ostavila je traga.

— „Sedeti kao ljudi…“ — prošaptala je svom odrazu.

Unutra joj se pomerio crv zabrinutosti. Nije bilo radosti. Samo tuga i strepnja. Za dvadeset pet godina braka naučila je: kad Viktor iznenada postane velikodušan, znači da je negde zapelo. Ili je napravio grešku, ili priprema teren. Poslednji put joj je kupio skupe parfeme, pre nego što je saopštio da njegova majka dolazi kod njih na pola godine „da popravi zdravlje“. Zdravlje je popravljala tri godine, dok nije potpuno obolela.

Ali možda preteruje? Možda je stvarno bonus? Možda se jednostavno setio kako su nekad, kao studenti, sanjali o lepom životu?

Nina je protrljala glavu, proterujući tmurne misli. Trebalo je da se spremi. Nije svaki dan muž poziva u „Veneciju“.

Otvorila je ormar. Iz njega se širio miris lavande iz sela i starih, lagano prašnjavih stvari. Izbor je bio ograničen. Plava haljina u kojoj je pre tri godine išla na sestrinu godišnjicu postala je sada pretesna u struku. Crne pantalone bile su sjajne na kolenima, što je ukazivalo na starost i habanje materijala. Preostao je samo kostim — siva suknja i sako. Dosadno, kancelarijski, ali pristojno i lepo pristajalo.

— Nema veze — utešila je samu sebe dok je navlačila najlonke.

— Ruž ću staviti malo jači, ogrlicu preko, i proći će. Najvažnije je pažnja, zar ne?

Vreme napolju bilo je surovo. Novembar ove godine bio je okrutan: mokar sneg s kišom, vetar koji prodire do kostiju. Već u četiri sata grad se utopio u sivu maglu, probijenu samo žutim svetlima uličnih lampi.

Nina je odlučila da ne troši novac na taksi. Do restorana je mogla da stigne autobusom, a od stanice do njega proći dva kvartala pešice. Tako bi uštedela novac — sutra bi mogla da kupi sir za sirnike, Viti se to posebno dopadalo.

U autobusu bilo je zagušljivo i mirisalo je na mokru vunu. Nina je pritisnula torbu uz sebe, pazeći da ne dodirne nekoga svojim elegantnim sakoom. Nasuprot sedeo je mladi par, dečko je nešto šaputao devojci na uvo, a ona se smejala glasno i iskreno. Nina je skrenula pogled. Kada su ona i Viti poslednji put tako spontano smejali jedno drugom? Pre godinu dana? Dve? Ili pre deset?

Sve brige, problemi svakodnevnice — kredit za auto, popravke na vikendici, zubi, kolena — činili su život beskonačnim trčanjem kroz prepreke. Nije se nazirao kraj, a dah je već bio otežan.

Sišla je na svojoj stanici, skoro se okliznula na zaleđenim stepenicama. Poledica je bila strašna, jasno je bilo da čistači nisu stigli ili su jednostavno odustali. Nina je koračala pažljivo, sitnim koracima, bojeći se da ne padne i ne upropasti najlonke. Vetar joj je udarao u lice, razmazivao maskaru koju je tako pažljivo nanela pred starim toaletnim stočićem.

„Venecija“ je sijala svetlima, poput vanzemaljskog broda usred sivih zgrada od pet spratova. Ispred su stajali skupi automobili, a portir u uniformi otvarao je teška drvena vrata.

Nina je zastala da uhvati dah. Popravila je frizuru, povukla sako preko ramena. Srce joj je kucalo u grlu. Osećala se kao stranac u ovom svetu. Sanjala je samo da se sada vrati kući, popije toplu čajnu šolju s limunom, uključi omiljeni serijal…

Pritisnula je vrata. Toplina i mirisi kafe, skupih parfema i nečeg začinjenog i privlačnog dočekali su je u restoranu. Garderober, stariji gospodin sa besprekornim držanjem, primio je njen jednostavan kaput, iako je bežično pogledao na pohabani ovratnik, ali nijednom obrvom nije pomerio.

— Vas očekuju? — pojavio se pred njom administrator, mladić sa nametnutim osmehom.

— Da, muž… tačnije, Smirnov Viktor. Sto za sedam.

Administrator je proverio tablet, namršteno.

— Smirnov… Smirnov… Izvinite, za sedam sati rezervacija na ovo prezime ne postoji.

Unutra joj je sve stalo.

— Kako ne postoji? Rekao je… jutros je rekao da je rezervisao. Možda je zabunom za osam?

— Ne, gospođo. Danas uopšte nema prezimena Smirnov u listi.

Boja je navrla na njeno lice. Stajala je u sivom kostimu, osećajući se kao siromašna rođaka koja izmišlja rezervaciju. Ljudi su prolazili, odelo na njima besprekorno, samouvereno, smejali su se, a ona…

— Možda je rezervisao telefonom, bez prezimena? — jadno je promucala.

— On… on je visok, u plavom odelu, sa sedom na slepoočnicama.

Administrator je uzdahnuo, jasno gubeći strpljenje, ali profesionalizam je pobedio.

— Prođite u salu i pogledajte. Ako ga nađete, ja ću vas provesti. Molim vas, ostavite gornju odeću.

Nina je klimnula glavom, osećajući se kao đak koji je dobio opomenu zbog kašnjenja. Prošla je u salu.

Tamo je vladao polumrak. Tiha muzika, zvuk pribora i prigušeni razgovori ispunjavali su prostor. Nina je šetala između stolova, osluškujući lica. Nepoznati, ravnodušni, daleki.

„Možda je pogrešio restoran? — mislila je u panici. — Ili datum? Ili je ovo šala?“

Ali Viktor se nikada nije šalio namerno.

I tada ga je ugledala.

Sedeo je u dubini sale, u udobnoj niši, odvojeno visokim saksijama sa fikusom. Sedeo je okrenut leđima ka ulazu, ali taj vrat, ta blago pogrbljena ramena, prepoznala bi ga među hiljadu drugih. Novi, besprekorno krojeni sako, košulja koju nikada ranije nije videla — svetloplava, prilagođena. Nikada nije nosio takvu, govorio je: „U takvim samo idu pedantni tipovi.“

A sada je sedeo.

Nina je napravila korak, drugi. Noge su joj postale teške. Htela je da ga dozove: „Vite!“, ali glas joj je zapeo u grlu.

Jer Viktor nije bio sam. Nasuprot njega sedela je žena.

Nije bila neka mlada lepotica sa napumpanim usnama, kakve viđate u serijama. Ne. Bila je žena otprilike Nininog, njenog, uzrasta. Možda malo mlađa. Uređena, dostojanstvena. U bordo haljini koja je savršeno pratila linije tela. Kosa složena u složenu frizuru, na vratu je blistala zlatna ogrlica.

Osmihivala se. Nježno, toplo, gledajući Viktora pravo u oči. A Viktor…

Nina je stajala zaledjena iza saksije sa fikusom, stežući oštre listove prstima koji su pobeleli od napetosti.

Viktor je držao tu ženu za ruku. Njegovo lice, obično mrko i zabrinuto kod kuće, sada je sijalo. Pričao je nešto, žustro gestikulirajući slobodnom rukom, smejao se. Onim smehom koji je Nina davno zaboravila.

— …i zamisli, Lenčik, nije ni pitala odakle novac — Viktora glas dopirao je do Nine.

— Progutala je priču o bonusu. Naivna kao čizma.

Žena koju je Viktor zvao Lenčik klimala je glavom, pijući gutljaj vina.

— Vite, pa zašto tako? To je okrutno. Možda je trebalo odmah reći?

— Odmah ne može — Viktor je odmahnuo rukom, natočivši sebi vode.

— Odmah bi pravila histeriju. Počela bi da deli, prigovara, uključila bi majku. Ovako… sve sam pripremio. Tiho, mirno. Večera danas, opustim je, uspavam njenu budnost. Reći ću joj da idem na poslovno putovanje na mesec dana, na sever, da zaradim novac. A sam ću preseliti stvari kod tebe.

Nina je osetila kako joj se tlo gubi pod nogama. Fikus se pomerio, skoro pao.

„Kod tebe.“

— A stan? — tiho je pitala žena.

— Rekao si da je pitanje stana rešeno.

— Rešeno — Viktor je sigurno klimnuo.

— Dokumenti su skoro gotovi. Rekao sam ti, stan je na mene. Majka je uredila poklon ugovor pre pet godina, a Nina ni ne zna. Misli da je stan zajednički, jer smo tamo radili renoviranje za njen novac. A po papirima? Ja sam jedini vlasnik. Tako da ćemo prodati trosoban stan, kupiti kuću van grada, kao što si sanjala. A njoj… pa, iznajmiću joj sobu u zajedničkom stanu na početku. Nisam ja zver.

U Ninim očima sve se zamračilo. Zvuci restorana spojili su se u monotoni šum.

Renoviranje. Dve godine živeli su u građevinskom prahu. Ona je radila dodatne poslove, prala stepeništa da bi kupila italijanske pločice za kupatilo. „Za nas, Vitenka, za starost“. Prodala je majčine minđuše, jedini komad uspomene, da promeni ožičenje i prozore.

A stan, ispostavilo se, nije njihov. Stan je njegov.

I on ga prodaje.

— Siguran si da će potpisati izdavanje? — žena je izgledala zabrinuto. — Tu je prijava prebivališta.

— Pa gde će ona da ode? — Viktor se blago nasmejao, a taj iskrivljeni, samouvereni osmeh zarezao je Ninino srce dublje od noža. — Reći ću joj da je za subvenciju potrebno privremeno prebivalište. Ona ne razume papire. Kažem „mora“ — potpisuje. Veruje mi. Navikla je da ja sve rešavam.

Nina je stajala bez daha. U glavi joj je bio prazan zvuk. Svaka njegova rečenica padala je u tu prazninu, poput kamena u bunar.

„Naivna kao čizma.“

„Renoviranje za njen novac.“

„Iznajmiću sobu na početku.“

Pogledala je svoje ruke. Izderane, sa kratkim noktima, bez manikira. Na rukavu sakoa, koji je prošle nedelje krpala. Na jeftinoj ogrlici kupljenoj na tržnici.

Ceo njen život, sve te uštede, sve te rečenice „izdržimo“, „sakupimo“, „posle ćemo živeti“ — sve to bila je laž. On nije štedio. On jednostavno nije trošio na nju. Štedio je. Za drugu. Za tu „Lenčik“ u bordo haljini.

Suza nije bilo. Umesto nje, unutra se podigao hladan, težak talas. Nije bila histerija. Bilo je besa.

Nina se setila kako je pre mesec dana Vite došao kući i rekao da je izgubio platu. Navodno ukrali mu metrou. Ona je plakala, tešila ga, pozajmila novac od komšinice za hranu, mesec dana ga hranila praznim testeninama, a sama pila čaj bez šećera.

A on je, ispostavilo se, kupio tu haljinu. Ili prsten. Ili večeru.

Konobar je prošao kraj nje sa tacnom i dodirnuo je rame.

— Pažljivo, gospođo! — upozorio je.

Viktor je zatreptao na zvuk, počeo da okreće glavu.

Nina je napravila korak unazad, sakrivši se iza fikusa. Nije smela da se pokaže. Nije smela da pravi scenu. Ne ovde. Ne ovako.

Ako sada izađe, počne da viče, plače, lomi tanjire — izgubiće. On će je predstaviti kao histeričnu, ludu. Obračun će preuzeti obezbeđenje, a on će ostati sa ženom, sažaljevati sebe, jadnog, umornog od ove „nenormalne“.

I svejedno će uraditi ono što je planirao. Prodaće stan, izbaciće je na ulicu.

Nina se polako, noge ukočene, povukla ka izlazu.

— Vite, čini mi se da je neko bio tamo — zabrinuto je rekla žena.

— Ma pusti, konobari se kreću, — Viktorov glas bio je lenj, sit. — Hajde bolje da nazdravimo. Za nas. Za novi život. Bez prtljaga.

„Bez prtljaga.“

To je ona — prtljag. Dvadeset pet godina života — prtljag.

Nina je izletela u hol, zgrabila svoj kaput kod zapanjenog garderoberista. Ruke su joj drhtale toliko da nije mogla da stavi rukav.

— Gospođo, loše vam je? Vode? — skočio je administrator.

— Ne! — ispljunula je sa hrapavim glasom. — Dobro mi je… jako dobro.

I izletela je napolje, u hladnu, mokru tamu. Vetar je udarao u lice, ali sada joj nije smetao. Hlađao je goruće obraze.

Nina je raskopčala kaput, hvatala dah, pohlepno upijajući vazduh.

Dakle, stan je njegov? Poklon ugovor?

Dakle, poslovno putovanje na mesec dana?

Dakle, soba u zajedničkom stanu?

Izvadila je telefon. Baterija je treptala crveno — 5%. Kako simbolično. I njen brak bio je na pet odsto, a sada je ekran potpuno utihnuo.

Nina je pogledala osvetljene prozore restorana. Tamo, iza stakla, sedeo je njen muž i smišljao kako da joj uništi život. Bio je uveren da je ona „čizma“. Da će doći, pojesti salatu, poverovati u bajku o službenom putu i potpisati papire, ne postavljajući pitanja.

U džepu kaputa zazveckali su ključevi. Ključevi od one iste garsonjere.

Imala je vremena. Dok oni završe večeru, dok popiju još po čašu, dok on pozove taksi — sigurno će želeti da se pokaže pred ljubavnicom — imala je najmanje dva sata.

A kod kuće, u donjoj fioci komode, ispod složene stare posteljine, ležala je fascikla. Siva, neupadljiva fascikla koju je Vitya uvek zabranjivao da dira.
„To su moji poslovni papiri, Nin, ne čačkaj, pomešaćeš“, govorio je nervozno.

Nikada je nije dirala. Poštovala je njegov lični prostor. Poštovala je njega.

Ali večeras…

Nina je zakopčala kaput do poslednjeg dugmeta. Pogled joj, koji je pre samo nekoliko minuta bio ugašen i zbunjen, postao je tvrd, oštar, gotovo hladan.

— Pa dobro, Viktore — prošaputala je, a usne su joj se iskrivile u zlu, gorku senku osmeha. — Sedećemo kao ljudi. Samo račun večeras nećeš platiti ti.

Odlučno je zakoračila u mrak, pravo kroz bare, ne mareći za put, u pravcu autobuske stanice. Morala je da stigne kući pre njega.

I ne samo da stigne.

Znala je gde Vita krije zalihe. Ne one „za zimske gume“, već prave. Jednom ga je slučajno videla kako prebrojava debeli snop strane valute i sakriva ga u starom kućištu od računara, koje je stajalo u ostavi „za delove“. Tada je ćutala. Bilo joj je neprijatno da pita.

Sada neprijatnosti više nije bilo.

Autobus je stigao iznenađujuće brzo. Nina je sela pored prozora i zagledala se u svoj odraz u tamnom staklu. Odatle je na nju gledala žena koja više nije bila umorna, tiha senka. Gledala ju je žena koja nema šta da izgubi.

A nema strašnije sile od žene koja nema šta da izgubi.

U džepu je zapištao telefon — poslednji trzaj baterije. Stigla je poruka. Od muža.

„Zeko, izvini, zadržavam se na poslu. Haos. Šef besni. Restoran otpada, nemoj se ljutiti. Doći ću kasno. Volim te, ljubim.“

Nina se glasno nasmejala. Hrapavo, gotovo lajavo, na ceo autobus. Putnici su se trgli i odmakli od nje kao od gubavca.

— Voli on — rekla je naglas, gledajući preplašenu staricu preko puta.

— Haos mu je. Ma nema veze. Ja ću tebi takav haos napraviti, Vitya, da nećeš znati gde ti je sever. Nećeš ti kod mene na sever — ti ćeš peške na Mesec.

Autobus je cimnuo i krenuo dalje, noseći Ninu u susret njenom novom životu — usamljenom, ali snažnom, besnom i konačno njenom.

Kod kuće su je čekali siva fascikla, staro kućište računara i brusilica koju je komšija, čika Miša, odavno tražio da mu vrate, ali je Vita stalno „zaboravljao“.

Izgleda da je ovo bila savršena večer da se konačno seti alata.