Nisam spavala više od tri sata punih šest nedelja. Nova beba. Moj muž se trudio, ali ni jedno od nas nije znalo šta radi i oboje smo bili na ivici snage, počeli da govorimo stvari koje ne mislimo. Jedne noći beba nije prestajala da plače, nisam se istuširala tri dana i sela sam na pod u kupatilu i zaplakala.
Moj muž je pokucao na vrata. Rekla sam mu da me ostavi na miru. Čula sam kako odlazi. Dvadeset minuta kasnije izašla sam. Beba je bila tiha. Kuća je bila tiha. Njegovi ključevi su nestali. Pogledala sam kroz prozor – auto nije bio u dvorištu.
Stajala sam u kuhinji u 1 ujutru sa tihom bebom i praznom kućom i pomislila: to je to. Ovo je trenutak kada se sve raspada. Čitala sam o tome. Nova beba. Nema sna. Jedna osoba ode i ne vrati se. Sela sam na pod u kuhinji jer me noge više nisu držale.
Sat vremena kasnije čula sam ključ u bravi. Ušao je noseći kese. Namirnice. Grickalice koje volim. Onaj čaj koji nisam imala već dve nedelje. Formulu. Maramice za bebu. Tri stvari koje sam usput pomenula da trebaju i mislila da nije ni čuo. Otišao je u prodavnicu koja radi 24 sata u 1 ujutru.
Spustio je sve na pult, pogledao me na podu i seo pored mene bez reči. Sedeli smo tako neko vreme. Onda je rekao: „Nisam znao šta drugo da uradim. Pa sam otišao da uzmem stvari koje ti trebaju.“
To je bilo pre šest godina. Kad god sada postane teško, setim se čoveka koji nije znao kako da popravi stvari pa je otišao u prodavnicu u 1 ujutru. I dalje to radi. I dalje se pojavi sa onim što sam usput pomenula da mi treba. I dalje ne drži govor o tome.
