Oči boje smaragda

Leksi je zapalila svih trideset sve-ćica i otpevala „Srećan rođendan”. U velikoj staroj kući glas joj je zvučao nekako prazno i usamljeno. A tako je i bilo. Njena braća blizanci bili su na koledžu, Beri sa svojom tubom na probi simfonijskog orkestra, a gospođica Kasandra Kargil koja se nalazila u sobi na spratu i nije bila neko naročito društvo.
Leksi se ponekad pitala kakav bi bio njen život da joj roditelji nisu umrli i da se nije vratila u Kenvud da se brine o svojoj braći. A danas je bio jedan od „onih”, naročito mirnih, bolje reći dosadnih dana kada se u gradiću nije događalo baš ništa uzbudljivo.
Za trenutak se zagledala i slegla ramenima. Šta da radi? Imala je trideset godina i nije mogla da se nada bilo kakvoj avanturi ih romansi. Glasno je uzdahnula. Naravno, taj uzdah nije značio da je bila nesrećna, daleko od toga. Volela je svoju staru kuću, grad u kome se rodila i odrasla pa čak i paradu ekscentričnih i pomalo ćaknutih gostiju koji su se na kraće ili duže vreme zadržavali u njenom pansionu.

Samo je žarko želela dajoj se bar jednom dogodi nešto uzbudljivo. Posmatrala je svećice na rođendanskoj torti i razmišljala o želji na koju treba da pomisli pre nego što ih uga- si. To nije značilo da je kao mlada i obrazovana žena verovala da će joj se takva želja ostvariti, ali je i pored svega htela da sačuva privid tradicionalnog rođendana, onog pravog koji ljudi slave u društvu i okruženi najbližima. Posle slavina koje cure, popravke stepenica i nikada dovoljnog budžeta da pokrije sve troškove tako da joj u isto vreme ostane i za zelenu haljinu o kojoj je maštala, bila je rešena da proslavi rođendan što lakomislenije. A šta je moglo biti lakomislenije od rođendanske torte za doručak?