Imam 39 godina i majka sam trojice dečaka: 4, 9 i 13 godina. Već više od decenije sam mama koja ostaje kod kuće.
Moj muž radi puno radno vreme, a ja sam se uvek ponosila time što sam ta koja sve drži pod kontrolom. Školski projekti, bolovanja, neprospavane noći, rođendani i emotivni slomovi — sve sam to sama podnosila.
Ali poslednjih par godina, nešto u meni je počelo da puca. Bila sam stalno umorna, lako razdražljiva i emotivno otupela. Neka jutra nisam čak ni želela da ustanem iz kreveta — ne zato što sam lenja, već zato što sam bila prazna.
Trudila sam se da izdržim što duže, ali nisam mogla više.
Jednog dana, nakon posebno iscrpljujuće nedelje roditeljstva dok je muž bio na poslovnom putu, konačno sam pukla.
Rekla sam mu: „Treba mi pauza. Ne kupka ili vikend-dremež, nego stvarna pauza — od rutine, od odgovornosti, od pritiska da budem savršena svakog trenutka. Odlazim od dece.”
Nisam pretila da odlazim zauvek. Samo mi je trebalo prostora da se ponovo povežem sa sobom. Da se podsetim ko sam bila pre nego što sam postala samo ‘mama’.
Njegovo lice je odjednom postalo bledo. Znam da se osećao zatečeno jer mu nikada otvoreno nisam govorila koliko sam frustrirana. Ali krv mi je proključala kad je rekao:
„Zar nije majčinstvo i to da se pojaviš i kad je najteže?”
Pogledala sam ga i rekla:
„Pojavljivala sam se. Svaki dan. Čak i kada me to lomilo. Ali sada moram da se pojavim za sebe — ili ću potpuno izgubiti ko sam.”
Spakovala sam kofere i otišla dok je još bio odsutan. Pozvala sam našu redovnu bebisiterku da čuva decu dok ne dođe kući.
Moj muž i deca su ljuti na mene.
Da li je briga o sebi zaista nešto pogrešno? Godinama sam se brinula o toj deci, dok sam gubila osobu kakva sam nekada bila. Samo ovaj put, uzela sam nedelju dana odmora.
Prijavila sam se u hotel i pokušala da se opustim — bez drame, bez vike, bez stalne spremnosti da svima pomognem. Zašto je bilo toliki problem da moj muž nekoliko dana sam brine o deci?
Deca odbijaju da razgovaraju sa mnom — misle da sam ih napustila. Moj muž ne želi da mi se javi. Čak me je i svekrva pozvala da mi kaže da ne može da veruje koliko sam „neodgovorna i sebična.”
Da li je zaista sve moja krivica? Ili je kriv mit o tome šta žena treba da bude?
Volela bih da čujem vaša mišljenja…
