Ja sam 72-godišnja udovica i godinama sam štedela da bih otišla na krstarenje sa sestrom.
Nedavno je moj osmogodišnji unuk teško oboleo. Tretmani su skupi, i želeli su da doprinesem svojim uštedama. Rekla sam: „Žao mi je, ali neću žrtvovati svoju sreću.“ Stara sam, i ovo bi mogao biti poslednji put da mogu da priuštim ovakvo putovanje.
Nazvali su me užasnom majkom, a moj sin je izjavio: „Od sada, nećeš više nikada videti svog unuka.“
Bila sam zatečena njegovom iznenadnom i grubom odlukom. Ali moj sin se osmehnuo i dodao: „Ovo će biti poslednji put da vidiš mene ili moju porodicu. Nadam se da je tvoje putovanje zaista vredelo.“
Da li je moja odluka bila sebična? Zar ne smem malo da uživam u životu sa novcem koji sam štedela godinama?
Vaša mišljenja bi mi mnogo značila.
S poštovanjem,
Beti
brightside.me
