Već 8 meseci radim posao svog menadžera. Ne preterujem. Bukvalno ne zna ni da otvori Excel, a da me ne pozove. Svaki izveštaj, svaka prezentacija, svaki mejl klijentu — sve radim ja.
On samo prosledi stvari meni, a onda ih predstavi kao svoj rad. Ćutala sam jer sam mislila da će se to na kraju isplatiti. Unapređenje. Priznanje. Barem nešto.
Nije se isplatilo. Prošlog kvartala je dobio bonus. Za moj rad. Ja sam dobila mejl sa „hvala“.
Konačno sam otišla u HR. Rekla sam im sve. Pokazala dokaze. Mejlove u kojima mi traži da radim njegove zadatke. Vremenske oznake. Sve.
HR menadžerka se smeškala i klimala glavom sve vreme. Kada sam završila, rekla je: „To se zove timski duh. Mi ovde cenimo lojalnost.“ Samo sam je gledala. Zahvalila mi je na „iskrenosti“ i rekla da će „razmotriti situaciju“.
Izašla sam osećajući se kao budala.
Sledećeg jutra moj menadžer je ušao nasmejan. Šire nego inače. Pozvana sam na sastanak.
Ruke su mi se tresle kada sam videla ko je u prostoriji. HR. Moj menadžer. I njegov šef. Mislila sam da ću dobiti otkaz jer sam se žalila.
Umesto toga, njegov šef je pogledao mog menadžera i rekao: „Primili smo određene primedbe u vezi sa radnim procesom. Možete li da nam objasnite kako pripremate svoje izveštaje?“ Pobeleo je. Nije znao šta da kaže. Stalno je gledao u mene.
Nisam rekla ni reč. Samo sam sedela. Zamolili su ga da „demonstrira“ nekoliko stvari u Excelu. Nije mogao. U prostoriji je zavladala tišina. Nakon toga sastanak je brzo završen, a on je sada primetno pod stresom.
Ne znam šta će se dalje desiti. Ali prvi put za 8 meseci ne osećam se nevidljivo. Da li sam pogrešila što sam otišla u HR? Da ste na mom mestu, da li biste ćutali?
Dana R.
izvor: brightside.me/domacikolaci.net
