Zovem se Liza, imam 42 godine i udata sam za muža Džefa već 12 godina. Imam sina od 14 godina iz prethodnog braka, a Džef ima sina od 18 godina sa prvom suprugom.
Džef je odgajao mog sina otkako je imao dve godine. Pravi otac mog sina bio je gotovo odsutan jer je često putovao zbog posla. Pre nedelju dana, otac mog sina je preminuo i ostavio mu veliko nasledstvo koje ću ja upravljati dok sin ne napuni 18 godina.
Pošto Džef trenutno nije u dobroj finansijskoj situaciji, želi da iskoristim deo tog novca za školovanje njegovog sina.
Odbila sam, a on je besno viknuo: „Ja sam tvoje dete tretirao kao svoje, je li ovako zahvaljuješ?“ Rekla sam mu: „Žao mi je, ali to što si odgajao mog sina ne daje ti pravo na njegov novac!“
Nije ništa rekao neko vreme, a onda sam se smrznula kada je odgovorio: „Nećeš biti zadovoljna ishodom!“
Nismo razgovarali ostatak večeri.
Sledećeg dana, videla sam da je Džef na sto stavio dugu listu. Bila sam šokirana. Na listi je zapisao sve troškove koje je platio za mog sina — od njegove druge godine do sada — uključujući putovanja, izlete i odeću.
Iako je otac mog sina plaćao alimentaciju, Džef je takođe finansijski pomagao i uvek govorio: „Tvoje dete je moje, nema razlike.“ Ali sada, kada mu smeta što sam odbila da dam novac, traži da mu vratim svaki cent.
Sve mi to deluje apsurdno. Razumem da mu je teško, ali dati mu deo nasledstva mog sina smatram izdajom prema detetu.
Da li sam nepravedna prema mužu i njegovom sinu što odbijam da platim njegov fakultet?
S poštovanjem,
Liza
