Kada sam se udala za svog muža, znala sam da ima ćerku. Zato sam, kao i mnogi drugi očusi i maćehe, pokušavala da budem podrška i da pomognem gde god mogu. Vremenom smo moja pastorka i ja izgradile pristojan odnos.
Ali odjednom, moj muž želi da je pravno usvojim. Odbila sam, i imam svoje čvrste razloge za to.
Zdravo, dragi čitaoci! Ako ste majka ili imate svoju decu, mislim da ćete razumeti zašto sam donela tešku odluku da ne usvojim svoju pastorku. Evo moje priče.
Moj muž ima trogodišnju ćerku iz prethodnog braka – zove se Daisy. Ona je preslatka devojčica. Njena majka je nedavno poginula u tragičnoj saobraćajnoj nesreći. To je bila ona vrsta vesti od koje se ceo svet zaustavi. Moj muž je bio skrhan.
Pre toga, Daisy je živela sa majkom, Sarom, koja je imala puno starateljstvo. Viđali smo je samo povremeno – za praznike ili kad bi Sara morala da otputuje. Meni je to sasvim odgovaralo.
Međutim, nakon Sarine smrti, moj muž je poželeo puno starateljstvo nad svojom ćerkom. Ono što je zanimljivo jeste da je Sara, još za vreme njihove borbe oko starateljstva, izjavila da u slučaju da joj se nešto desi, želi da Daisy preuzmu njeni roditelji – a ne moj muž.
Uprkos tome, Sarini roditelji, koji su sada u penziji, pristali su da Daisy pređe kod nas. Moj muž nije sa mnom razgovarao o toj odluci, ali ja sam ćutala – poslednje što je toj devojčici trebalo bilo je još više nesigurnosti i promena.
Ali onda, kad se situacija oko starateljstva sredila, moj muž je došao sa još jednim zahtevom – koji me je pogodio više nego što sam očekivala.
Zamolio me je da je usvojim. Rekao je da joj treba majka, porodica, nešto “celovito” opet. I iako razumem odakle dolazi njegova potreba, nisam očekivala da će taj pritisak doći tako brzo i tako snažno.
Kada sam mu nežno objasnila da još nisam spremna i da jednog dana želim svoju biološku decu, stvari su brzo eskalirale. Pogledao me je i viknuo:
„Ako je ti ne prihvatiš – ko će?“
To dete je već izgubilo jednog roditelja. Moje odbijanje nije odbacivanje nje, već poštovanje prema uspomeni njene prave majke i njenih želja – ali i iskreno priznanje sopstvene emotivne zrelosti. Oduvek sam sanjala da postanem majka. Ali usvajanje, posebno u ovako traumatičnim okolnostima, je obaveza za ceo život – i mora doći iz jasnoće, a ne iz osećaja krivice ili tuge.
Ipak, moja odluka me je pretvorila u negativca. Juče sam slučajno čula razgovor između svekrve i mog muža. Predložila mu je da se razvede od mene i nađe “prikladniju ženu” koja “nije bezdušna” i koja bi mogla da bude majka Daisy.
Srce mi puca što ljudi koje sam iskreno volela sada planiraju da me izbace iz svog života.
Jesam li zaista loša osoba ovde?
Zaista bih volela da čujem iskrena mišljenja. Hvala vam što ste pročitali do kraja.
