Ja (32) juče sam trebalo da se udam za svog verenika Džejka (35). Umesto toga, sedim u hotelskoj sobi, još uvek u venčanici, pitajući se da li sam donela ispravnu odluku.
Bili smo zajedno tri godine. On je dolazio iz bogate porodice, dok sam ja odrasla u radničkoj klasi. Uprkos našim razlikama, delovalo je da sve funkcioniše — bar sam ja tako verovala.
Dva dana pre venčanja, Džejk je iznenada rekao: „Sara, moji roditelji žele da potpišemo predbračni ugovor,“ i gurnuo mi debeli dokument preko stola.
Bila sam šokirana. „Zašto o ovome pričamo tek sada? Nikada pre nismo pomenuli predbračni ugovor.“
Džejk je delovao nelagodno. „Znam, žao mi je. Ali mojoj porodici je važno da zaštite svoje nasleđe.“
Brzo sam prelistala dokument i srce mi je tonulo sa svakom stranicom. Pisalo je da nemam nikakvo pravo na bilo koju Džejkovu trenutnu ili buduću imovinu, uključujući i kuću u kojoj smo planirali da živimo posle venčanja.
„Ovo nije fer, Džejk. Trebalo bi da budemo partneri.“
On je uzdahnuo. „Moji roditelji samo pokušavaju da zaštite svoju imovinu. Razumi ih.“
Nisam razumela — ali sam volela Džejka, pa sam nevoljno pristala da potpišem. Sledećeg dana, međutim, čula sam razgovor koji mi je sve promenio.
Bila sam na poslednjoj probi venčanice kada je Džejkova majka Elinor ušla sa svojim prijateljicama, ne znajući da sam tamo.
„Oh, Elinor, sigurno si presrećna zbog venčanja!“ rekla je jedna od njih.
Elinor se hladno nasmejala. „Daleko od toga. Samo mi je laknulo što smo je naterali da potpiše predbračni ugovor. Džejk je bio dovoljno naivan da se zaljubi u nju, ali bar je bogatstvo naše porodice zaštićeno.“
Imala sam osećaj kao da me neko ošamario. Devojka koja juri za novcem? Naivna? Je l’ to stvarno misle o meni?
Kad sam se suočila s Džejkom, pokušao je da se izvuče. „Mama nije tako mislila. Samo je oprezna.“
„Oprezna? Džejk, nazvala me je sponzorušom!“
„Pa moraš priznati, deluje pomalo sumnjivo. Devojka iz tvoje pozadine koja se udaje u bogatu porodicu…“
Bila sam zatečena. „Znači, i ti to misliš?“
Njegova tišina bila je sve što mi je bilo potrebno kao odgovor.
Došao je dan venčanja. Stajala sam ispred crkve, nesposobna da uđem. Džejk me je našao tamo.
„Razmišljaš da odustaneš?“ pitao je nervozno.
Pogledala sam ga kroz suze. „Ne mogu ovo da uradim, Džejk. Ne mogu da se udam za nekoga ko mi ne veruje i vidi me kao sponzorušu, a ne kao partnera.“
„Šta? Ne, to nije—“
Prekinula sam ga. „Čula sam tvoju majku. I još gore — čula sam tvoju tišinu kada sam te pitala da li se slažeš s njom. Žao mi je, ali ne mogu da ti budem žena.“
Okrenula sam se da odem, a on me je zgrabio za ruku. „Čekaj! A šta je sa novcem? Sa gostima? Sa svim što smo potrošili na venčanje?“
Otrgla sam se. „Ako ti je novac sve što te zanima, onda je možda tvoja majka bila u pravu — možda stvarno ne pripadam u vaš svet.“
Dok sam odlazila, čula sam Džejkov besni glas iza sebe. „Pokajaćeš se! Propuštaš životnu priliku!“
Sada, sedeći u ovoj hotelskoj sobi, pitam se da li sam preterala. Da li sam trebalo da se udam uprkos sumnjama? Da li sam bila nerazumna što sam ga ostavila pred oltarom zbog ovoga?
Hvala vam.
Sara
