“Opsednuta je intimnim odnosima, treba je lečiti”: Frojd je majku princa Filipa zatvorio u ludnicu na 2 godine, a ono što joj je tamo radio bilo je strašno

Princeza Alis je bila majka prica Filipa i svekrva pokojne kraljice Elizabete II. Princeza Alis je bila “prva seksualno opsednuta osoba u Bakingemskoj palati” i definitivno nije bila svetica. Priča o njoj je više nego interesantna. 

Možete li zamisliti senzaciju koja je eksplodirala sa naslovne strane najvažnijih novina tog vremena? Da, ova apsolutno fantastična žena je zadavala muke dosadnim stanovnicima Bakingema, a pušila je toliko jako da se dim dizao poput baldahina. Bukvalno – pušila je jako, sve do svog poslednjeg daha 5. decembra 1969. godine.

Alisa od Batenberga je rođena 25. februara 1885. godine. Kao što već znamo, kraljica Viktorija, njena prabaka, bila je prisutna na njenom rođenju. Tada šezdesetšestogodišnja vladarka je obožavala svoju malu praunuku i bila je jedna od prvih koja je primetila njene „neobičnosti“. Devojčica je loše reagovala na druge i počela je kasno da govori i tako nerazgovetno da je odmah poslata kod dvorskog lekara. Dijagnoza je bila sumorna: slabo je čula, gotovo je bila gluva.

 Umesto da tuguju, preduzeli su akciju. Zahvaljujući upornosti svoje porodice, Alisa je naučila da čita sa usana i prilično jasno je govorila nemački, engleski, francuski, a kasnije i grčki.

Posebno bliske odnose razvila je sa svojom tetkom Elom (Jelisavetom Fjodorovnom, suprugom velikog kneza Sergeja Aleksandroviča) i tetkom Aliks (Aleksandrom Fjodorovnom, suprugom cara Nikolaja II).

Alisa je bila aktivna u društvu i nije joj manjkalo udvarača. Godine 1902. pozvana je na krunisanje Edvarda VII (pradede Elizabete II), gde je upoznala princa Endrua od Grčke. Visok, zgodan muškarac sa plavom kosom i sivozelenim očima, Endru je bio jedan od najpoželjnijih neženja na tom događaju.

 Naša heroina je bila savršena za njega — takođe plave krvi, lepa, vesela, ljubazna i volela je da pleše (iako je slabo čula). Bila je to ljubav na prvi pogled. Nisu odlagali venčanje i venčali su se 6. oktobra 1903. Ona je imala 18, on 21 godinu.

Počeo je običan porodični život — dosadan koliko god je to moglo biti u kraljevskoj porodici. Doručci za zajedničkim stolom, šetnje parkom, zakazani ručkovi, večernji balovi i skandali iza zatvorenih vrata. Knez Andrej, iako je voleo svoju mladu ženu, nije propustio nijednu suknju koja mu se nudila. Nije ga čak sprečilo ni to što je imao petoro dece — ćerke Margarita, Teodora, Cecilija i Sofija, i sina Filip. Jedini dečak je bio voljen o zvali su ga “Babikins“.

Neposredno pre rođenja budućeg muža Elizabete II, porodica se suočila sa teškim periodom. Godine 1918, Alisin zet, kralj Konstantin I od Grčke, bio je primoran da abdicira, a par je emigrirao u Švajcarsku. Tamo je Alisa saznala potresne vesti o smrti dve svoje voljene tetke u Rusiji: velike kneginje Jelizabete Fjodorovne u uralskom predgrađu Alapajevsk i carice Aleksandre Fjodorovne u podrumu Ipatijevske kuće u Jekaterinburgu.

Nesreće nikada ne dolaze same. Počeli su finansijski problemi, bez mesta za život i novca za život, bili su primorani da napuste zemlju. A onda se pojavio i ovaj muž, koji je, umesto da zagrli svoju ženu, više voleo društvo drugih žena. Zatim je uhapšen i optužen da je odgovoran za teritorijalne gubitke Grčke u Grčko-turskom ratu.

Andrej je morao da beži bez osvrtanja.

Tajni agent je pomogao, kupivši karte princu Filipu i njegovoj porodici za ratni brod koji je putovao za Veliku Britaniju. Bez prve klase ili kristala za trpezarijskim stolom — budući muž britanske kraljice proveo je celo putovanje u narandžastoj kutiji.

Nisu dugo ostali u Engleskoj: stanovnici provincijskog Dovera, gde se porodica nastanila, iz nekog razloga nisu voleli nepozvane goste. Bili su primorani da ponovo spakuju kofere i krenu na put. Ovog puta, njihova destinacija je bila Francuska, gde ih je čekala Marija Bonaparta.

Mariju su nazivali i frigidnom rođakom Napoleona Bonaparte. Ona je skloništa pružila u porodici svog devera, dajući im kuću za goste na imanju svoje vile. Nije ih izvodila u javnost, ali ih je uveče pozivala u glavnu salon, gde su se okupljali njeni prijatelji. Jedan od njih bio je veliki i strašni Sigmund Frojd.

Zajedno sa Mari, istraživao je žensku seksualnost i seksualno zadovoljstvo. To je postalo Marijin životni posao — prvi orgazam je doživela tek sa 48 godina.

Marija Bonaparta i Frojd su svuda videli seksualnu frustraciju i zato su odmah zaključili da princeza Alisa pati upravo od te bolesti. Bila je izuzetno nervozna, često podložna napadima histerije i generalno se ponašala neprimereno. Naravno, nakon svega kroz šta je prošla.

Princ Andrej, koji je odavno prestao da pokazuje bilo kakvo interesovanje za svoju ženu, složio se sa profesorom: da, Alisa je bila bolesna i trebalo bi je odmah hospitalizovati.

Za njega je ovo postala odlična prilika da se reši svoje dosadne žene i glavom se upusti u ljubavne afere.

Bila je potrebna hitna akcija.

Bolničari koji su stigli odveli su Alisu, koja je poludela, u psihijatrijsku bolnicu van Švajcarske. Tamo je bila podvrgnuta posebnom tretmanu – posebno okrutnom: „lečena“ je električnim šokovima, njeni jajnici su zračeni rendgenskim zracima i držani u ledeno hladnoj vodi satima. Sve da bi se izazvala menopauza i smanjio njen libido. Sigmund Frojd, koji je lično preuzeo brigu o pacijentkinji plave krvi, napisao je u njenom medicinskom kartonu, svojim uskim, uglastim rukopisom, „Materični bes“.

„Bio je okrutan, veoma okrutan čovek“, kasnije se prisetila Alisa. Nekoliko puta je pokušala da pobegne, ali su lekari uspeli da je drže u „zatvoru“ dve i po godine. 

Porodica se raspala. Muž (tada već bivši muž) je otišao u Monte Karlo, gde je počeo da pije. Ćerke su se, jedna za drugom, udale za nemačke aristokrate, a Filip je poslat da živi sa rođacima u Engleskoj.

Tamo je, 1934. godine, prvi put video Lilibet, buduću kraljicu Elizabetu II. Ona je imala osam, on trinaest godina.

Tri godine kasnije, ponovo su se sreli. Dve godine kasnije, leptirići u stomaku buduće vladarke leteli su kada je, zajedno sa roditeljima i sestrom Margaret, posetila Kraljevski pomorski koledž u Dartmutu. Zgodni osamnaestogodišnji kadet Filip Mauntbaten pratio bi ih u obilasku zgrade i očarao trinaestogodišnju Elizabet svojim plavim očima, visokim stasom i izvanrednim smislom za humor. Tako su se rođaci u trećem kolenu zaljubili, a osam godina kasnije postali su muž i žena.

Do tada je majka budućeg vojvode od Edinburga uspela da pobegne iz mentalne bolnice i nastani se u Atini, gde je živela u oskudno nameštenom dvosobnom stanu i radila u lokalnoj filijali Crvenog krsta. Venčanje njenog jedinog sina bio je poslednji događaj u njenom životu na kojem se pojavila u večernjoj haljini. Preostalih 22 godine života nosila je sivu monašku odoru i maramu na glavi.

Roditelji mlade bili su kategorično protiv braka. Mogli su da zažmure na siromašnu situaciju svog budućeg zeta, ali su nervnu bolest njegove majke smatrali istinskom sramotom. Ko je ikada video luđakinju, a kamoli poremećenu, u kraljevskoj porodici? Niko tada nije znao da su naknadni testovi opovrgnuli Frojdovu dijagnozu: Alisa je bila potpuno zdrava i nije imala psiholoških ili drugih problema.

Kada je došlo do veridbe, dvadesetšestogodišnji Filip se suočio sa teškom dilemom: koji prsten da nosi kada treba da zaprosi Elizabet? Njegova nevesta je bila najvišeg društvenog statusa, tako da je nakit morao biti prikladan. Ali odakle bi nabavio novac? Alisa je priskočila u pomoć, dajući sinu sačuvanu dijamantsku tijaru, koja je potom pretvorena u narukvicu i prsten. Elizabeta II se nikada nije rastala od nje do kraja života.

Alisa je lično svojoj snaji poklonila Meander tijaru — dragoceni dodatak koji joj je poklonjen za venčanje sa Andrijom od Grčke 6. oktobra 1903. Elizabeta je bila oduševljena elegantnim komadom, sa tradicionalnim grčkim dizajnom, ali ga nikada nije nosila: kraljica majka je oholo primetila da je takav „neukus“ potpuno neprimeren nasledniku britanskog prestola.

Srećom, tijara se nije izgubila u trezorima Bakingemske palate i skupljala prašinu, već je pronašla novu vlasnicu – princezu Anu. Jedina ćerka britanske kraljice dobila ju je na poklon za svoj 18. rođendan i, pola veka kasnije, redovno je nosi u javnosti. Njena ćerka, Zara, nosila je tijaru na svom venčanju sa Majkom Tindalom 2011. godine. Deda Filip je bio veoma zadovoljan gestom!

Nakon Filipovog venčanja, princeza Alisa se vratila u Atinu, gde je nastavila svoj dobrotvorni rad. Prodajući svoje poslednje dragulje, osnovala je monaški red — Sestrinstvo Marte i Marije.

Tokom svih ovih godina, princeza, pogrešno proglašena ludom, ostala je potpuno svesna i zdravog razuma, iako fizički krhka: svu hranu koju su joj rođaci slali donirala je onima kojima je potrebna, zadržavajući samo ostatke za sebe. Alisa je nastavila da puno puši i uživala je u čaši stonog vina uz večeru.

Godine 1967, u Grčkoj se dogodio vojni puč, što je učinilo izuzetno opasnim boravak tamo. Prva (i možda jedina) osoba koja je brinula o Alisinoj sudbini bila je njena snaja. Elizabeta II je poslala svoju sekretaricu u Atinu da lično dostavi princezu u palatu. Bila je smeštena na poslednjem spratu u maloj sobi, iz koje je retko izlazila.

Alisu je najčešće posećivala sedamnaestogodišnja Ana, koja je sa ushićenjem slušala bakine priče i, u toj zbrci, pozajmljivala cigarete od nje.

Filip se pojavljivao u majčinim odajama mnogo ređe nego što bi inače — vojvoda od Edinburga se stideo pred majkom što je verovao njegovom ocu i što ju je smatrao poluludom. Srećom, uspeo je da se izvini majci, samo da bi kao odgovor čuo: „Ja bih tebi trebalo da se izvinim, Babikins.“

Princeza Alisa je umrla 5. decembra 1969. godine. Kako je i želela, sahranjena je u crkvi Svete Marije Magdalene u Jerusalimu. Princ Vilijam je posetio crkvu 28. juna 2018. godine. Tada je princ rekao: „Njena priča je izvor velikog ponosa za celu moju porodicu.“