Dan je, za Sabrinu Frejn, počeo na uobičajeni način. Nakon par rutinski obavljenih aktivnosti, karakterističnih za rana jutra, došla je na posao, u zgradu direkcije građevinske kompanije „Džeriko”. Tamo je prikupila svu pristiglu poštu, razvrstala je po sektorima i krenula da je raznosi. Činila je ono što i svakog drugog dana, ništa posebno nije nagoveštavalo preokret i remećenje svega onoga što se činilo nepromenljivim u njenom životu.
Bio je dovoljan trenutak da shvati kako hoda po tankom ledu, ispod koga se prostire okean ledene vode.
Stajala je pred vratima lifta, držeći gomilu dokumentacije pritisnute na grudi, i gledala kako joj se nevolja primiče krupnim koracima. Arden Džeriko… To je mogao da bude samo on. Nije ga lično poznavala, ali je nepogrešivo naslutila identitet visokog, stasitog muškarca energične pojave i neobično upadljive muževnosti, koji je suvereno prošao kroz ulazni hol i krenuo pravo ka njoj.
Kada je kasnije razmišljala o tome, pitala se kako je uopšte preživela susret sa njim. Sve se dogodilo u istom trenutku: postala je duboko svesna svoje iznenađujuće burne reakcije na njegovu pojavu, i istovremeno užasnuta otkrićem da je to poslednji muškarac na svetu, koji bi trebalo da joj se dopadne.
Stao je do nje, čekajući lift namenjen isključivo osobama koje nose prezime identično njegovom. Nikoga nije video oko sebe, pa ni nju, preplašenu devojku koja je čekala lift namenjen službenicima.
Tako je bar ona mislila, da je ne vidi, da je nije svestan. Međutim, čim su se vrata njegovog lifta otvorila, dodirnuo ju je po ramenu i rukom joj pokazao da uđe.
Imala je samo delić sekunde za odluku šta da čini. Mogla je da odbije njegovu ljubaznu ponudu i time ga isprovocira da joj još upornije ponudi prevoz direktorskim liftom. Odabrala je manje upadljivo rešenje. Jednostavno je ušla u lift i – prestala da diše.
Arden Džeriko je stao tik do nje, nesvestan utiska kojeg izaziva kod svoje saputnice. Oko sebe je širio zastrašujuću, eksplozivnu seksualnost, koju je Sabrina osećala čitavom kožom, svim čulima.
