Ovo je jedina stvar koju će svaki čovek videti na kraju života: Tvrdio je starac Serafim

Svaki dan može biti poslednji za svakoga od nas. Bez obzira na godine, finansijsku situaciju, društveni status ili životne okolnosti, kraj je jedina izvesnost koja povezuje sve ljude.Ali šta čovek zaista vidi i shvata na kraju svog života?

Za mnoge ljude koji se neočekivano ili prirodno suoče sa krajem života, prvo otkriće jeste iluzorna priroda zemaljskih ciljeva.

Bogatstvo, imovina, društveni status, stabilnost i udobnost – sve ono što je godinama izgledalo važno – odjednom gubi svoj značaj. Ništa od toga ne može se poneti u novi, potpuno nepoznati život.

Upravo ta spoznaja često navodi ljude da radikalno preispitaju svoj život nakon što prežive tešku bolest, nesreću ili neku drugu graničnu situaciju.

Tada počinju da preispituju:

• svoje životne ciljeve;
• principe po kojima su živeli;
• značenje ljubavi u svom životu;
• odnose sa najbližima;
• sposobnost da dovoljno vremena posvete onima koje vole.

Nije smrt ono čega bi trebalo da se plašimo, već prazan život.

Zato se ljudi koji prežive katastrofe, teške bolesti ili iskustva bliska smrti često dramatično menjaju. Boravak na ivici života i smrti može dovesti do dubokog preispitivanja vrednosti, odnosa i prioriteta.

Najčešće počinju da uviđaju koliko je prolazno i nestalno ono što im je nekada delovalo najvažnije.

Čak ni najtvrdokorniji ateisti ne žele da umru.

Kada se čovek suoči sa stvarnom opasnošću po život, njegovo ponašanje često počinje da se menja. Ljudi koji ranije nisu obraćali pažnju na određene znakove ili duhovna pitanja odjednom počinju da tragaju za odgovorima.

Mnogi postaju vernici, verujući da život ne završava smrću.

O tome ne govore samo obični ljudi kojima je teško da prihvate fizičku smrt kao konačan kraj. O tome govore i lekari koji se svakodnevno susreću sa neobičnim iskustvima pacijenata koji su preživeli srčani zastoj i kasnije opisivali događaje koji su se dešavali dok njihovo srce nije kucalo.

Poznati ruski umetnik i mislilac Petar Mamonov govorio je:

“Moraš imati lični odnos sa Bogom. U suprotnom, sve sveće, svi postovi, sva pričešća — sve je to uzalud. Hrišćanstvo je živi život sa živim Bogom, a ne neka vrsta okultnih ili magijskih praksi. Čak i ako piješ svetu vodu, ništa se neće desiti ako ne promeniš svoje srce, svoje misli, ceo svoj život.”

Istraživači govore o vantelesnoj svesti, ali još uvek ne mogu sa sigurnošću da objasne prirodu tog stanja.

Religiozni ljudi veruju da je reč o iskustvu ljudske duše, zbog čega još snažnije učvršćuju svoju veru u Boga.

Zato mnogi ljudi, približavajući se granici života i smrti, počinju drugačije da razumeju pojam Boga. Ako prežive, često postaju vernici, čak i kada ranije nisu imali nikakvu religioznu pripadnost.

Neki uspevaju detaljno da opišu svoja iskustva bliske smrti, iako njihova priroda i dalje ostaje predmet rasprava među naučnicima.

Ipak, susret sa smrću mnoge je naveo da poveruju u nešto što prevazilazi granice materijalnog sveta.

Kada se čovek približi kraju svog života, počinje jasnije da razlikuje ono što je bilo nevažno od onoga što je zaista imalo smisla.

Mnogi tada dolaze do zaključka da ih je život, kroz radosti i tuge, zapravo učio jednoj stvari – ljubavi.

Bez ljubavi, veruju mnogi duhovni učitelji, nije moguće ući u večni život.

Istovremeno, suočavanje sa gubitkom zemaljskog života može izazvati i sasvim drugačije reakcije. Neki ljudi osećaju bes, ogorčenost, očaj ili mržnju jer moraju da se rastanu sa svetom koji poznaju.

Ali važno je razumeti da su i radosti i patnje deo istog životnog puta.

Sve što se dogodilo nosilo je određenu lekciju.

Upravo ljubav mnogi smatraju najvažnijom temom ljudskog života.

Kada čovek odlazi sa ovog sveta, najvrednije nije ono što je posedovao, već ono što je voleo i koliko je ljubavi uspeo da pruži drugima.

O tome su govorili brojni svetitelji, među njima i Serafim Sarovski, jedan od najpoštovanijih svetaca u Rusiji.

Bio je asketa, jeromonah, osnivač i zaštitnik Divejevski manastir, a njegove duhovne pouke ostale su poznate do danas.

Govoreći o kraju života, rekao je:

“Na kraju života čovek će videti da je sve što mu je dato – radosti i tuge – bilo usmereno ka jednoj stvari: da ga nauči ljubavi, bez koje je nemoguće ući u večni život.” — Prepodobni Serafim Sarovski

Možda upravo zato ljudi koji su prošli kroz teška iskušenja često govore da su na kraju shvatili koliko su ljubav, praštanje, dobrota i bliskost sa drugim ljudima vredniji od svega što se može steći tokom života.