Bilo je neke neobjašnjive nežnosti u pojavi starog Alana Celzija, što je njegovu ćerku. Tajni, redovno rastuživalo. Brižnost ume da bude mnogo bolnija od nehaja, jednom je negde pročitala, a u primeru svog oca je otkrila istinitost te teze. Tako je, umesto da bude radosna zbog pažnje kojom ju je otac svakodnevno obasipao, Tajra često bivala dovedena do suza i ganuta do dubine duše nekim njegovim potezima.
A ona nije bila nikakva plačljivica. Sebe je smatrala odvažnom i neustrašivom modemom devojkom, spremnom da se upusti u poduhvate, nezamislive njenim vršnjacima. U svim situacijama je demonstrirala zavidnu odlučnost i zrelost, jedino se pred izboranim licem svoga oca svodila na osobu kojom upravljaju emocije, dok razum ostaje neiskorišćen.
Toga jutra, dok je gledala očevo zabrinuto lice, Tajraje svim svojim čulima predosetila dolazak nevolje. Bilo je mnogo jutara, u kojima je Alan Čelzi dolazio kod svoje ćerke, sa predlozima, od kojih joj se dizala kosa na glavi. Ipak, uvek je uspevala da se izbori sa njegovim pokušajima da je obrazuje, zaposli i navede je da učim nešto sa svojim životom.
Toga jutra je instinktivno osetila da je dosta uzmicala i da će konačno morati da učini nešto po očevoj volji. Nešto, što je bilo najgore od svega, što je ikada zahtevao od nje.
– Zašto si zabrinut, tata? – upitala ga je Tajra oprezno, zadržavajući
dah.
Lice joj je bilo napeto, sa njega je nestalo one neusiljene ljupkosti, kojom je uspevala da ishod svakog razgovora sa svojim ocem preokrene u sopstvenu korist. Njene krupne, kao noć crne oči, bile su širom otvorene, dok je posmatrala kako Alan pognute glave i sa rukama na leđima, šparta po sobi.
Kao da je tek tada postala svesna očevih godina, Tajra se sa najdubljim mogućim saosećanjem zagledala u njegovo izborano lice, upale obraze, proredenu, prosedu kosu i mršavo telo. Tata će idućeg leta napuniti 70 godina, podsetila je Tajra samu sebe, progutavši vazduh, nagomilan u grlu. Snaga mu je bila na izmaku, a on je imao toliko obaveza. Previše, za čoveka njegovih godina.
-Zabrinut sam, Tajra… – počeo je Alan tiho, ne prestajući da uznemireno i besciljno korača svuda po sobi. – Moram da razgovaram sa tobom, a imam paničan strah od mogućnosti da me pogrešno razumeš.
