Imam 66 godina i baka sam. Poslednjih nekoliko meseci bilo je emocionalno iscrpljujuće. Pre izvesnog vremena odlučila sam da prenesem vlasništvo nad svojim stanom na svog unuka, koji ima 19 godina. On živi sa mnom od svoje šeste godine, otkako je njegova majka—moja ćerka—napustila zemlju kako bi započela novi život. Nikada se nije osvrnula nazad.
Odgajila sam ga sama, i želela sam da mu obezbedim sigurnu budućnost, znajući kroz šta je sve prošao. Mislila sam da će mu poklon stana pokazati koliko verujem u njega i koliko sam ponosna na osobu kakva je postao.
Ali stvari su krenule neočekivanim tokom.
Pre nekoliko nedelja, moja ćerka se vratila. Pojavila se na mojim vratima trudna, sa svojim mužem, kao da vreme nije ni prošlo. Bila sam šokirana, ali sam je pustila unutra. Rekla je da joj nedostaju domaći obroci i da želi da ponovo uspostavi vezu. Trudila sam se da budem otvorena. Razgovarale smo. Pitala je za svog sina, i rekla sam joj kako mu ide. Mislila sam da sam u njenim očima videla iskru emocije—kao da joj je zaista stalo. To mi je dalo snagu da pomenem stan i prenos vlasništva.
Čim sam to izgovorila, njeno ponašanje se potpuno promenilo.
Postala je hladna i proračunata, govoreći stvari poput: „Poklonila si stan mom sinu? On je samo dete. Taj stan treba da bude moj—deo je mog nasledstva.“ Bila sam zatečena. Nije me ni pitala kako sam, niti se izvinila što me je napustila. A sada odjednom traži nešto.
Sledećeg dana vratila se—ovaj put sa svojim mužem. Tada je počeo pritisak. Oboje su insistirali da stan treba da bude prepisan njoj. Njen muž je govorio: „On je premlad da bi upravljao imovinom. Ne razmišljaš trezveno.“ Ona je rekla: „To je moje pravo. Ja sam tvoje dete.“
Trudila sam se da ostanem smirena, ali su njihove reči bolele. Posebno nakon svih tih godina ćutanja, bez ikakvog poziva ili poruke—čak ni za rođendane.
Otišli su tog dana, ali se tu nije završilo.
Jedne večeri, dok sam večerala sa unukom, ponovo su se pojavili. Pustila sam ih unutra zarad mira u kući. Ali čim su seli, ponovo je počela priča o stanu. Moj unuk me je pogledao, potpuno zbunjen. Zatim se okrenuo ka njoj i pitao: „Znači nisi došla zbog mene, nego zbog stana?“
Srce mi se slomilo.
Okrenula se prema meni i rekla: „Truješ ga protiv mene. Ako mi ne daš ono što je moje, izgubićeš ćerku.“ Njen muž se umešao, optužujući me da joj izazivam stres i da ugrožavam njeno zdravlje.
Svađa se nastavila, i iscrpela me. Zdravlje mi više nije kao pre, i počela sam da se osećam preopterećeno. Moj unuk je pokušao da me uteši, ali sam videla da i on pati.
Kasnije te nedelje, dok sam sređivala neke stare papire, pronašla sam pismo mog pokojnog muža. Bio je to deo starog testamenta. U njemu je napisao da želi da stan pređe na našu decu kada mene više ne bude. Posebno je naglasio da se nada da će tada biti zreli i odgovorni.
Sada sam rastrzana.
Da li da ispoštujem muževljevu želju—even ako to znači da idem protiv onoga što mi se sada čini ispravnim? Ili da ostanem pri svojoj odluci i zaštitim unuka kojeg sam podizala kao svoje dete?
Volim svoju ćerku, uprkos svemu, ali ne mogu da ignorišem godine njenog odsustva i iznenadni povratak s zahtevima. Takođe, ne mogu da podnesem pomisao da oduzmem jedinu sigurnost koju je moj unuk ikada imao.
Šta biste vi uradili na mom mestu? Potrebna mi je pomoć da pronađem jasnoću u ovoj oluji.
izvor: brightside.me/domacikolaci.net
