Volim te, al te varam, proletelo joj je kroz glavu. Bila je gotovo sasvim sigurna da je tako. Njen muž u poslednje vreme sve češće nije dolazio kući ni na večeru, a propuštanje dolaska na ručak bilo je već potpuno uobičajena pojava. Poslovi koji su iskrsli, neodgovorne kolege koje su i svoje obaveze tovarile na njegova leđa, zamorne večere sa poslovnim partnerima, tiransko i robovlasničko ponašanje vlasnika kompanije, gospodina Larote, koji radnike do kasnih večernjih sati zadržava po kancelarijama… Raul je, vešt na rečima i brz na jeziku kakav je bio, s lakoćom nalazio mnoštvo najrazličitijih izgovora i svaki put se trudio da smisli nešto novo, što do tada nije iskoristio.
Lagao je, i sve to začinjavao uveravanjima da je voli, ljubi, obožava, misli na nju… Izgovori su se menjali, ali su se zato ljubavna tepanja večito ponavljala i već postajala dosadna. U stvari, za Domeniku su njegov način ponašanja i ispoljavanja nežnosti već odavno prešli u gnjavažu. To nije bilo dobro. Ni malo dobro. Znala je da je to sada prvi simptom pomanjkanja ljubavi. Da li je ljubav zaista prošla? Raul je najverovatnije vara. Ali i pored toga, on je voli. No, da li ona još uvek voli njega, istim intenzitetom kao na početku ili se njihov brak pretvorio u naviku?
Često je postavljala sebi to pitanje, ali retko je imala vremena da ozbiljnije razmišlja o tome. Kao i Raul, i ona je bila hronično zatrpana obavezama. Razlika je, međutim, bila u tome što se ona već punih pet godina iscrpljivala u toj napornoj trci za poslom i zaradom, a Raul je počeo da radi tek pre godinu dana, kada je konačno priveo kraju svoje magistarske studije. Dotle je Domenika bila ta koja je radila za oboje i novac koji bi ona zaradila bio je njihov jedini izvor prihoda. Živeli su zajedno, bili su u braku i ona je smatrala da je najnormalnija stvar na svetu da bezrezervno pomažu i podržavaju jedno drugo. Kada je počela njihova veza, Raul je bio u popriličnom zakašnjenju sa studijama, ali bilo mu je veoma stalo da ih ipak završi. U stvari, njegov problem bio je u koliziji između urođene lenjosti i isto tako urođene ambicije. Loša fmansijska situacija dodatno mu je otežavala život Kad su se venčali, nameravao je da napusti studije i zaposli se, ali Domenika ga je odgovorila od toga.
„To su glupe predrasude! Muškarac uopšte ne mora da bude onaj ko zarađuje i izdržava porodicu”, rekla je odlučno.,, I ti to ne moraš da budeš, bar za početak. Jednog dana kad dođeš do te diplome koja ti je toliko važna, zarađivaćeš dobro i ja ću tada postati „dokona ženica” koja sedi kod kuće i manikira nokte. Posle i mamica koja odgaja decu. Ali dok ti ne završiš studije, ja ću raditi i novac će biti moja briga.”
Raul je prihvatio i punih pet godina njihove uloge bile su tako podeljene. lako prilično sporo, on je ipak napredovao sa studijama, pa je čak upisao i magistraturu. Domenika je za to vreme radila. Njena struka bila je industrijski dizajn i najpre je našla posao u jednoj fabrici posuđa. Ali dizajniranje šerpi i lonaca, escajga i šoljica za kafu, nije baš bilo najzabavniji i najdinamičniji posao na svetu. Fabrika u kojoj je radila proizvodila je jeftinu robu, namenjenu najširem sloju kupaca.
Mogla bi da živi od nje, da je bila sama. Ali, trebalo je podmiriti troškove Raulovih studija. Jednom rečju, trebalo je zarađivati barem za dvoje.
