Nestašni uvojci

Astrid Meredit

Nestašni uvojci

-Udaj se za mene! – Mikael ju je nadahnuto zaprosio, očekujući, ni manje, ni više, nego da mu se ona baci na grudi i plačući od sreće prihvati da postane njegova supruga.
Umesto da ispolji reakciju, kakvu je Mikael očekivao, Romina je sva protrnula od naleta neprijatnosti. Zatvorila je oči, pomolivši se u sebi da joj se samo prividalo, da Mikael nije držao u ruci verenički prsten, kojim ju je prosio. Um je ponekad mogao da se poigra sa napetim čovekom, pogotovo sa onim koji je pritom bio na izmaku snaga zbog brige i gladi, pa se, možda, upravo to događalo i ovoga puta.
Tako je razmišljala Romina, svesna Mikaelovog pogleda na svom licu, pogleda u kome su se ogledala neskrivena očekivanja.
Kroz isprekidani uzdah, polako je otvorila oči, nespremna da se suoči sa slikom koja ju je duboko uznemirila Sa slikom vereničkog prstena, njoj namenjenog.
Kao u inat, prsten je blesnuo još jače, ili se samo njoj tako učinilo. Rugao joj se, šaljući joj poruku da se takve bizarne stvari dešavaju kada se konci ispuste iz ruku. Kada se zanemari iskrenost, kada se stvari odvijaju na silu, i bez angažovanja emocija.
Mikael… Romina je osetila i žaljenje, i bes, istovremeno. Pitala se kako se usudio da je stavi pred svršen čin, a da joj to ni sa čim, prethodno, nije nagovestio. Sve je dodatno komplikovalo to što su gosti, sa okolnih stolova, primetili prsten koga je Mikael teatralno pružao ka njoj, sa izrazom lica koji je otkrivao apsolutno samopouzdanje.
Videlo se da nije očekivao da bude odbijen.

-Ovo… Romina je veoma nežno šakom poklopila kutiju sa prstenom, navodeći Mikaela da spusti ruku – ovo je zaista veliko iznenađenje za mene, Mikael. O ovome je trebalo da razgovaramo na nekom, hm, intimnijem mestu. Ako nemaš ništa protiv, mogli bi da platimo račun i odemo odavde.

-Ali… – sav zgranut, Mikael se osvrnuo oko sebe i suočio se sa pogledima ljudi koji su bili otvoreno radoznali, po pitanju epiloga javne prosidbe.
Mnogi od njih su počeli da šapuću između sebe, protumačivši Rominin gest kao odbijanje. Mikael je na njihovim licima prepoznao sažaljenje.
Kada je ponovo pogledao u Rominu, otkrio je da ga je i ona posmatrala sa izrazom velikog žaljenja u očima. Shvatio je da ga je odbila. Međutim, to nije mogao da prihvati.

-Planirao sam da ovde popijemo šampanjac i nazdravimo za veridbu… – mucao je, sav crven od stida. – Već sam ga naručio… Zato sam odabrao ovo mesto za prosidbu…

-Hvala ti što si me uvažio na ovaj način, Mikael – Romina je pokušala da zvuči blago, iako bi se najradije izdrala. – Zaista se osećam počastvovano. Međutim, priznajem da sam zatečena i iznenađena. Ova prosidba nijednim tvojim gestom nije bila nagoveštena…

-Svaki moj gest prema tebi je vodio ka ovome, Romina! -Mikael je tada savladao stid i dozvolio besu da ga obuzme. – Ne možeš da kažeš da se nisam trudio, zar ne?!

-Mikael, molim te… Hajde da odemo odavde…

-Neću! Odgovori mi zbog čega me odbijaš! Zar naša veza nije bila savršena?!

Ne, nije! Nije bila čak ni kompletna!

-Zato što je nismo testirali u krevetu?! Vremenom bi se ostvarili kao ljubavnici, pouzdano! Uostalom, to, kako bi seksualno funkcionisali, i nije najvažnije od svega! Nas dvoje se nijednom nismo posvađali! Mislio sam da si to primetila! Nemoj da kažeš da si već ranije imala sa nekim momkom ovako skladan odnos, kao što si ga imala sa mnom!

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.