Pogrešan broj

...

Pre nego što je sestra prozvala sledećeg pacijenta, Silvija Benson, klinički psiholog, nemalo iznenađena, čitala je podatke s prijavnog kartona: „Ketrin Morison, diplomirani psiholog, stara 32 godine, neudata, izdržava se pisanjem dramskih tekstova”.
Radeći uspešno programe „malih grupa” po uzoru na američka iskustva, Silvija Benson je imala priliku da upozna krajnje netipične pacijente, najčešće osobe kojima je bila potrebna pomoć da prepoznaju svoj „unutrašnji glas” i steknu samopouzdanje da ga, bez kompleksa, slede.
Čitav program tih grupa zasnivao se na principu samooslobađanja, gde se grupna terapija pokazala veoma efikasnom.
Silvija Benson ne pamti da joj se ikada do sada, sa svojim problemima obratio neko od kolega iz struke.
Takvi slučajevi, po nekom nepisanom pravilu, rešavali bi se diskretno, u neformalnom ambijentu, stvarajući utisak neobavezne međusobne razmene korisnih saznanja i iskustava.
Utoliko je pacijentkinja, koja se već u sledećem trenutku pojavila na vratima ordinacije, izazvala njeno izuzetno zanimanje.

  • Izvolite, sedite, gospođice Morison – obratila se Ketrin. -Koliko vidim, vi ste moja koleginica, pa osećam potrebu da vam iskreno zahvalim na ukazanom povere nju. Recite mi, da li ta činjenica u vama stvara bilo kakvu nelagodnost?
  • Ne, nikako, inače ne bih bila tu. Naime, već duže vreme sam veoma udaljena od struke, tako da me slobodno možete tretirati kao „standardnog” pacijenta. Veoma kratko vreme nakon diplomiranja radila sam kao školski psiholog i ubrzo zaključila da nemam „moralnog” prava da psihološki edukujem i usmeravam mlade ljude, kada ni sama nisam uspela da resim neke od najvažnijih problema u komunikaciji s okolinom.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.