Proleće je veoma sporo dolazilo u podnožje planinskih venaca Aspena u Koloradu. Ono nikada i nije bilo veoma omiljeno godišnje doba u obližnjem gradu. Bilo je pretopio za skijaše, a i suviše hladno za druge aktivnosti. U stvari, to je bio neki pripremni period za letnju sezonu kad se očekivao veliki broj turista koji je uvek dolazio i trošio mnogo para.
Vanesa Šeridan je iz svoje male kuće posmatrala vrhove Aspena nadajući se da će ovo proleće bili lepše nego prethodno. Najviše je volela sunčevu svetlost koja se odbijala od neravnih površina planine i blago spuštala u dolinu. Kad je posmatrala tu svetlost, uvek je imala osećaj da je u podnožju toplo. Bila je dosta daleko od grada, ali joj to nije ni najmanje smetalo niti je bila usamljena. U poslednjih nekoliko godina ovaj kraj je doživeo pravi turistički bum. Svet je dolazio i leti i zimi i čovek je mogao uvek nekoga da sretne ili upozna.
Vanesa je, u stvari, volela proleće. Volela ga je zbog toga što je ono uvek obećavalo i donosilo nešto novo. Topio se sneg i nicala nova trava, rađali su se jaganjci, novi leptiri su zaljubljeno leteli sa cveta na cvet. Ona se nadala da će se i njoj jednoga proleća nešto novo i neobično dogoditi.
Priljubila je lice uz prozor i njene zelene oči su došle nekako krupnije, kao uveličane. Bile su oivičene crnim, gustim trepavicama, a kosa joj je izgledala još crnja. Ali, njena boja je bila nekako svetlucava i čovek je imao utisak da je sunce uvek u njenoj kosi. Lepo ovalno lice sa malim nosem i punim ustima ovoga puta je bilo tužno. U stvari, bilo je tužno već tri godine.
Uzdahnula je i malo se odvojila od prozorskog stakla. Pred oči joj je iskrsao lik čoveka sa smeđim, više svetlim nego tamnim očima i kosom boje zlata. Ta kosa je ponekad dobijala i crvenkasti sjaj i Vanesa je često mislila da bi bolje pristajala nekoj ženskoj glavi, pošto je bila tako atraktivna.
